66.

Марко Краљевић и Араи и н.

Кулу гради црни Арапине,
Кулу гради од двадест тавана,

многе ријечи (на стотине) измијењане и читави стихови нагрђени. Ја ћу овдје чуда ради додати само неколико примјера, које сам опазио гдје сам у књижицу загледао, а сву је редом нијесам ни читао. Тако н, п. у пјесми Сестра Леке калешана (стих 470 - 477):

арешшамиано: шта си смило- Штас видіо шта си смило

У оригиналу : Шта с видио,

А на томе војводи Милошу, На шомъ швоме Войводи

Милошу,

Ђе је виђен, ђе је снажан ју-| Ди є виђенъ дил в снажанъ

нак;

юнакь,

Јеси л' чуо, ђе причају људи, Нисил чуо

люди,

шша говоре

Ђе ј’ Милоша кобила родила, Да є Милошъ одъ кобиле

А некака сура бедевија,

рођень,

И шо нека сура бедевія, Бедевија, што ждријеби ждра-| Бедевія што ждреби ждра

ле,

лѣве,

Нашли су га јутру у ерђели. Нашли су газоромъ у ергели. Тако у пјесми Марко Краљевић и Арапин (стих 5 и 6): арешшамиано :

мјесто:

Ударио стакла у пенџере, Прилепіо стакла на пенџере, Прострво је свилом и кадифом Прострео в свилу и кадифу. За харшију би се могло казати прилепио на пенцере, а за стакло се говори ударио у пенџере; тако

Украј сињег мора дебелога;
Кад је Арап кулу начинио,

је у оригиналу смисао, да је Арапин прострѣо (за-
стръо) кулу свилом и кадифом, а не свилу и кадифу!
Тако у пјесми Женидба Марка Краљевића (стих 6):

мјесто:

Ирешшамиано:

А не може служит, мрка вина | А не може служит Марка віномъ (!!!).

А у пјесми Смрш Марка Краљевића (стих 69) :

мјесто : Лјеп ти бјеше, ја за ма ода

арешшамиано: Ліви шы быше я за мало доба (?!!!).

Тако је прештампано „чинишъ задужбине, мјесто „градиш задужбине", а у Српскоме је рјечнику (код ријечи задужбина) назначена разлика између гра. Диши задужбину и чиниши задужбину! Тако је у пјесми Марко Краљевић и Муса кесеџија (у стиху 10) од „одврћ ћу се” начињено „одвршћу се”! Тако је у пјесми Урош и Мрлавчевићи (у стиху 71) од сагр’јешио начињено согрѣшіо, а у пјесми Марко Краљевић и кћи краља Арапскога (у стиху 4) од згријешио начињено согрешіо; а и Француз у Паризу, који је иоле учио познати разлику између Славенскијех нарјечија, може знати, да у овакијем догађајима није Српски со (него са, или су, или с - које се пред гдјекојијем словима претвара у з, као изуж— )! Тако је у пјесми Смрш Марка Краљевића (у стиху 109) мјесто „нек се цркве красе” прештампано „нек се Цркве красу"! Тако је у пјесми Марко Краљевић и кћи краља Арапскога на два мјеста (у стиху 35 и 37) од „По шом” начињено „По шимъ”! А у тој истој пјесми (у стиху 16), од извадисмо кавгу” начињено је „завадисмо кавгу”! По народноме говору кавга се

Ударио стакла у пенџере,
Простро је свилом и кадиФОМ,
Па је онда кули говорио:

„Што ћеш пуста у приморју, куло?
„Кад по тебе нитко шетат’нема:
„Мајке немам, а сестрице немам,
„А јоште се оженио нисам,
„Да по тебе љуба моја шеће;
"Ал' тако ме не родила мајка,
„Већ кобила, која бедевију,
„Запросићу у цара ђевојку;
"Јал' ће ми је царе поклонити,
„Јали ће ми на мејдан изићи.”
То је Арап кули изрекао,

Па он одмах ситну књигу пише,
Те је шаље цару у Стамбола:
„Господине, царе од Стамбола!
„Код мора сам кулу начинио,
„По њојзи ми нитко шетат нема,
„А јоште се оженио нисам;

5

10

15

20

не може завадиши, него се замешне, учини, огради и (у пјесмама) извади; а људи се заваде, те постане кавга ! и т. д.

Кад се ова ствар расуди са свију страна, онда се може казати, да је ово право мјерило жалоснога стања данашње наше литературе. По овоме сад сваки паметан човјек може помислити : кад се овако чини с народнијем пјесмама, које су наштампане, по свијету се разишле и на различне језике превођене, а шта би од њих било, да су их оваки наши књижевници скупљали и први пут штампали?

„Поклони ми шћерцу за љубовцу;
„Ако л' ми је поклонити не ћеш,
„А ти хајде на мејдан јуначки.”
Дође књига цару честитоме,
Када виђе, што му књига каже,
Стаде царе тражит мејданџије,
Обећава благо небројено,
Ко погуби црног Арапина.
Мејданџије млоге одлазише,

Ал' Стамболу ни један не дође.
Нуто цару велике невоље!
Веће њему неста мејданџија,
Све погуби црни Арапине.
Ни ту није големе невоље,
Ал' с' опреми црни Арапине
Из приморја са бијеле куле:
Он с обуче у рухо господско,
А припаса сабљу оковану,
Па опреми сиву бедевију :
Потеже јој седмере колане,
Заузда је уздом позлаћеном,
Па привеза чадор у теркију,
И са стране тешку топузину ;
Кобили се на рамена баци,
Па упрти копље убојито,
Оде право бијелу Стамболу.

Кад је дош'о пред Стамболска врата,
Пред вратима копље ударио,

А за копље свез’о бедевију,

Пак разапе бијела чадора,

25

30

35

40

45

50

И на Стамбол он наметну намет: 55

Све на ноћцу по јалову овцу
И фуруну љеба бијелога,
Један чабар жежене ракије,
По два чабра црвенога вина,
И по једну лијепу ђевојку,
Те му служи црвенику вино,
А ноћи јој б'јело лице љуби,
Дневи даје у земљу Талију,
Те узима небројено благо.
Тако држа три мјесеца дана;
Ни ту није голема зулума ;
Арап узја танку бедевију,
Наћера је кроз Стамбол бијели,
Дође право под цареве дворе,
Виче цара из грла бијела:
Море царе! изводи ђевојку."
Па потеже тешку топузину,
Њоме лупа цареве дворове,
Сасу њему стакла у пенџере.
Кад се царе виђе на невољи,
Даде њему цуру на срамоту.
Сједе Арап свадбу уговарат’:
„До петнаест бијелијех дана,
„Док отидем у приморје равно,
,И сакупим киту и сватове.”

99

99

Пак посједе танку бедевију,
И отиде у приморје равно,
Да он купи кићене сватове.
Кад то зачу царева ђевојка,
Цвили јадна, како љута гуја:
„Јаох мене до Бога милога!

60

65

70

75

80

85