Page images
PDF
EPUB

Таман бјеше на воду студену,
Ал' ето ти Срба Радосава,
Шњим се бего у лице пољуби,
Раде бега у скут и у руку,

Па одоше Трновоме граду.
Лијепо их дочекао краљу :
Коње води у ахаре доње,
Бега води на горње чардаке,
За готову совру засједоше.
Пише вино за неђељу дана,

С краљем пије дванаест риџала,
А са бегом цигле до три слуге.
Често гледа беже Радул-беже,
Често гледа у бијеле дворе,
Хоће ли му кумче донијети;

120

125

130

140

Ал да видиш краља Шишманина, 135
Бе донесе једну купу вина,
Купа, кажу, од дванаест ока,
На здрави је бегу Радул-бегу,
Бег је даде Пијаници Ђуру,
Буро попи, ништа не осјети.
Кад то виђе краљу Бугарине,
Он отиде Грчки говорити,
Да погуби бега Радул-бега
И његове до три вјерне слуге;
Но Манојло Грчки разабрао,

Па подвикну Срба Радосава:

9,

Зар не видиш, ђе смо изгинули ?"

А кад зачу Србе Радосаве,

Он потрже мача зеленога,

Те погуби краља Шишманина,

145

150

Око њега дванаест риџала,
Трново му похараше града,
Из ризнице покупише благо,
Одведоше коње и соколе,
Отидоше ка Букрешу граду.
Тешко брату једном без другога !

76.

155

Љушица Богдан и војвода Драгија.

Служио је Љутица Богдане,
Служио је војводу Драгију,
Служио га за девет година;
Не служи га, што он блага нема,
Већ за добра из потаје шарца.
Кад настала година десета,
Подиже се војвода Драгија
Са господом итар лов ловити;
Сва господа соколе понела,
А Драгија малена крагуја.
Кад дођоше на језеро мутно,
По језеру утве златокриле,
Сва господа соколе пустише,
А Драгија малена крагуја;
Сваки соко утву уватио,
Крагуј птица утве не увати.
То Драгији врло мучно било,
Пак дозива Љутицу Богдана:
О Богдане, моја верна слуго!
„Трчи, сине, двору бијеломе,

99

10

15

20

„Донеси ми сивога сокола,
„Еда би нам утву уватио,
"Еда би нам образ осветлао
„На језеру међу господари."
А беседи Љутица Богдане:
„О Драгија, драги господару !
„Не ће дати разумна госпођа
„Без твојега кака обележја.”
Он му даде и два обележја:
Од појаса свилену мараму,
С десне руке бурму позлаћену:
„Ево, сине, и два обележја,
„Донес’брже сивога сокола.”
Узе Богдан оба обележја,
Оде брже двору Драгијину,
Пак дозива љубу Драгијину:
,0 госпођо, Драгијина љубо!

[ocr errors]

„Поздравље ти од твог господара, „Господара и мога и твога,

[ocr errors]

„Да му пошљеш из потаје шарца,
„И да пошљеш сивога сокола.
А беседи љуба Драгијина:
,0 Богдане, наша верна слуго!
"Ја ћу дати сивога сокола,
„Али не смем из потаје шарца."
Он извади оба обележја:
„Ево бурма за витеза шарца,
„А марама за сива сокола.
Нема куда љуба Драгијина,
Отворила деветора врата
И десету браву Дубровничку

,,

25

30

35

40

45

50

Из потаје коња изводила,
Оседла га и накити лепо,
Па га даде Љутици Богдану,
Даде њему коња и сокола;
Кад се Богдан на шарцу видио,
Онда рече Љутица Богдане:
„Остај с Богом, љубо Драгијина!
„Ја не дворим тебе и Драгију

[ocr errors][merged small]

„И настала година десета,

„Не дворим вас, што ја блага немам, „Већ за овог из потаје шарца." Отиште се преко поља равна, Кано звезда преко ведра неба; А запишта љуба Драгијина, Па потрча у господске дворе, Те дозива девера Манојла: „Јао мене, девере Манојло! „Одбеже нас Љутица Богдане, „И одведе из потаје шарца, И однесе сивога сокола.”

[ocr errors]

Онда скочи дијете Манојло,
Па уседе на коња Шаврана,
Отиште се за њим преко поља.
Брзо Шавран достигнуо шарца;
Кад то виде Љутица Богдане,
Осврте се с десна на лијево,
Те погуби дијете Манојла,
Па освоји и коња Шаврана,
Те састави шарца и Шаврана.
Глас допаде Драгији војводи:

55

60

65

.70

75

80

„Зло си сео, војвода Драгија!
„Зло си сео и вино попио
„На језеру међу господари!
„Одбеже те Љутица Богдане,
„Одведе ти шарца и Шаврана,
„Манојла ти брата погубио.”
Онда скочи војвода Драгија,
Оде вришко двору господскоме,
Па уседе шару бедевију,
Од које је и Шавран и шарац ;
Доброј шари добру вољу даје,
Цичи шара, како змија љута,
На ноздрве модар пламен лиже,
Меће пене преко господара,
По с три копља у висине скаче,
По с четири добре 50) у напредак;
Брзо шара достиже Богдана,
Достиже га, па га и престиже;
А када се натраг повратила,
Она цикну, како змија љута,
Пак довати Љутицу Богдана,
Довати га зуби за ождреље,
Удри шњиме о земљицу чарну,
Те се Богдан с душом растануо.
Над њим стао војвода Драгија,
Над њим стао, те сузе пролива:
„О Богдане, моја слуго верна!

99

И Богдане, моје чедо граго!

85

90

95

100

105

110

50) Добре ваља да је овдје мјесто добро, Славенски

добрѣ.

« PreviousContinue »