„Да свакије не наимаш слуга?
„А ти најми пашу Сеидима,
„Превари нас, одведе нам вранца;
„Што ћеш саде, јадна твоја мајка?"
Онда јој је Комнен говорио:
„Муч”, не бој се, драга моја љубо! 145 "Јел остала сива бедевија,
„Што је нашег ождр’јебила вранца ?",,Остала је, ујели је вуци!
„Али вранца стигнути не можеш,
„Далеко је душман одмакао.
Узја Комнен сиву бедевију,
Оде право трагом за Турчином.
Што је вранац у три пута скак’о,
То кобила у један пут вата.
Насред га је горе сустигао;
Кад кобила угледала вранца,
Она врисну, гора се потресе;
Кад је вранац осјетио мајку,
Стаде вранац, макнути се не ће.
Бије њега паша Сеидиме,
Бије њега оштром бакарлијом : „Ајде, вранче, жив' те Бог убио! Видиш, да сам изгубио главу. Вранац стоји, макнути се не ће. Повикује Комнене војвода: „Стан'дер, пашо, да ти најам платим, „Није право, тако да отидеш. Достиже га, одсјече му главу, И поврати вранца од мегдана, Оде двору и здраво и мирно.
Болани Дојчин.
Разбоље се војвода Дојчине
У Солуну граду бијеломе,
Боловао за девет година;
Па Солуна не зна за Дојчина,
Они мисле, да је преминуо.
То се чудо на далеко чуло,
Чак далеко у земљу Арапску,
Зачуо је Усо Арапине,
Једнак чуо, једнак седла вранца,
Право оде ка Солуну граду,
Те он паде под Солуна града,
Под Солуна у поље широко,
Усред поља шатор разапео,
Од Солуна иште заточника,
Да изиђе њему на мејдана,
Да јуначки мејдан подијеле.
У Солуну не има јунака,
Да изиђе њему на мејдана :
Дојчин био, па се разбољео;
Био Дука, па га боли рука;
Јест Илија луда аџамија,
Оно боја није ни виђело,
А камо ли с киме учинило,
Та ако би оно и изишло,
Алму не да остарила мајка:
„Не, Илија, луда аџамијо!
Тебе хоће Арап преварити,
Те ће ми те луда погубити,
Оставити саморану мајку.”
Кад то виђе црни Арапине,
Бе јунака у Солуну нема,
Да изиђе њему на мејдана,
На Солун је порез ударио:
Све на двора по јалова овна,
По фуруну љеба бијелога,
И по товар вина црвенога,
И по кондир жежене ракије,
И по двадест жутијех дуката,
И по једну лијепу ђевојку,
Ја ђевојку, ја невјесту младу,
Којано је скоро доведена,
Доведена, јоште не љубљена.
Сав је Солун порез изредио,
Редак дође двору Дојчинову;
Али Дојчин никога не има,
До имаде љубу вијерницу
И Јелицу своју милу сеју;
Оне јадне порез састављале,
Алга нико да однесе нема,
Јер га Арап приватити не ће
Без Јелице лијепе ђевојке.
Оне су се јадне узмучиле;
Сједе Јела брату више главе,
Рони сузе низ бијело лице,
Те је брату лице покапала;
Тад се јадан Дојчин разабрао,
Па бесједи болани Дојчине:
„Двори моји, огњем сагорели!
„А каде ми брже прокапасте?
„Да ми није умријети с миром."
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болестан Дојчине!
„Нису твоји двори прокапали,
„Но су сузе Јелице сестрице.
Тад’говори билестан Дојчине:
„Што је селе, ако Бога знадеш!
"Ал' је вама љеба нестануло?
„Али љеба, ал' црвена вина?
„Али злата, ал' бијела платна,
„Немаш чиме на ђерђефу вести,
„Немаш чиме, ал' немаш по чему?"
Проговара Јелица ђевојка:
„О мој брате, болани Дојчине!
„Доста имам љеба бијелога,
„А још више вина црвенога;
„Доста злата и бијела платна,
„Имам чиме на ђерђефу вести,
Имам чиме, и имам по чему;
„Ал’да видиш и друге невоље:
Јест дошао Усо Арапине
„Под Солуна у поље широко,
„Од Солуна иште заточника,
„Да изиђе њему на мејдана;
„У Солуну не има јунака,
„Да изиђе њему на мејдана;
„А кад виђе црни Арапине,
„Он удари порез на Солуна:
„Све на двора по дебела овна,
,,По фуруну љеба бијелога,
„И по товар црвенике вина,
„И по кондир жежене ракије,
„И по двадест жутијех дуката,
„И по једну лијепу ђевојку,
„Ја ђевојку, ја невјесту младу;
„Сав је Солун порез изредио,
„Редак дође на твоје дворове:
„Ти не имаш брата никаквога,
„Да саставља порез Арапину,
„Но смо јадне саме састављале,
„И ми јесмо порез саставиле,
"Ал' га нико однијети нема,
„Јер га Арап приватити не ће
„Без Јелице баш твоје сестрице;
„А чу ли ме, болестан Дојчине,
„Ја не могу љубит Арапина,
„Чу ли брате, за живота твога.”
Таде рече болани Дојчине :
„Хеј Солуне, огњем сагорео !
„Бе у тебе не има јунака,
,,Да изиђе Арапу на мејдан,
„Но ми не би умријети с миром."
Па дозива љубу Анђелију:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
"Јел ми јоште у животу доро?"
Проговара љуба Анђелија:
„Господару, болестан Дојчине!
"Јесте тебе доро у животу,
„И добро сам угојила дора."
Тад бесједи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Иди узми дора дебелога,
|