„Те га води моме побратиму,
„Побратиму Петру налбантину,
,,Да ми кује вересијом дора,
,,Хоћу исти Арапу на мејдан,
„Хоћу исти, ако доћи не ћу."
Једнак њега љуба послушала,
Она узе дора дебелога,
Одведе га Петру налбантину,
Кад је виђе Перо налбантине,
Још је њојзи био говорио:
„Снахо моја, танка Анђелија!
„Зар је мене побро преминуо,
„Те ти водиш дора на продају?"
Ја говори дилбер-Анђелија:
„Мој ђевере, налбантине Пето!
„Није тебе побро преминуо,
„Но се тебе побро поздравио,
„Да му кујеш вересијом дора,
„Да он иде Арапу на мејдан;
„Кад се врати, да ти потков плати."
Проговара налбантине Перо:
„Анђелија, моја снахо мила!
„Ја не кујем коње вересијом;
„Да ми дадеш твоје оке чарне,
„Да их љубим, док се побро врати
„И док мене потковицу плати."
Анђелија љута и проклета,
Она плану, како ватра жива,
Па одведе некована дора,
Те доведе болесну Дојчину.
Вели њојзи болани Дојчине:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Јел’ми, побро дора потковао ?”
Писну Анђа, како љута гуја:
„Господару, болани Дојчине!
„Бог убио твога побратима!
„Он не кује коња вересијом,
Но он иште моје очи црне,
„Да их љуби, док му потков платиш; 160 „Ја не могу налбанте љубити, „Та, Дојчине, за живота твога.” Кад то чуо болестан Дојчине, Он говори вијерници љуби: „Анђелија, моја вјерна љубо! „Оседлај ми дора дебелога, Изнеси ми копље убојито.
Па дозивље сестрицу Јелицу:
,0 Јелица, моја мила сејо!
„Донеси ми једну крпу платна,
„Утегни ме, селе, од бедара,
„Од бедара до витих ребара,
„Да се моје кости не размину,
„Не размину кости мимо кости.”
Хитро су га обје послушале:
Љуба седла дебела дората,
И износи копље убојито;
А сеја је доносила платно,
Утегоше болана Дојчина
Од бедара до витих ребара,
Припасаше сабљу Аламанку,
Приведоше дора од мејдана,
Турише га дору на рамена,
Додаше му копље убојито;
Познаде га доро од мејдана,
Па му оде силан поиграват’.
Окрену га Дојчин низ чаршију;
Колико му силан подиграва,
Из калдрме искаче камење.
Ал' говоре Солунски трговци:
„Вала Богу! вала јединоме!
„Од како је Дојчин преминуо,
„Није бољи јунак проишао
„Кроз Солуна града бијелога,
„Ни бољега коња пројахао."
Оде Дојчин у поље широко
Ка шатору црна Арапина.
Кад га виђе црни Арапине,
Од страха је на ноге скочио,
Па говори црни Арапине:
„Ој Дојчине, да те Бог убије!
„Јоште ли си, море, у животу ?
„Ходи, јолдаш, да пијемо вино,
„А прођи се кавге и ђавола,
„Џаба тебе порез од Солуна,”
Ал' говори болани Дојчине:
„Изиђ курво, црни Арапине!
„Изиђи ми на мејдан јуначки,
„Да јуначки мејдан дијелимо,
„А ласно је пити рујно вино
„И љубити Солунске ђевојке."
Вели њему црни Арапине:
„Богом брате, војвода Дојчине!
„Ти се прођи кавге и ђавола,
„Но одјаши, да пијемо вино,
„Џаба тебе порез од Солуна,
„И џаба ти Солунске ђевојке;
„Кунем ти се Богом истинијем,
„Да ти овђе никад доћи не ћу."
Кад то виђе болестан Дојчине,
Бе му Арап изићи не смије,
Он нагони дебела дорина
На његова бијела шатора,
На копљу му шатор претурио.
Кад да видиш чуда под шатором ! 225 Под шатором триест ђевојака,
Међу њима црни Арапине.
Ја кад виђе црни Арапине,
Бе га с' Дојчин оканити не ће,
Он се вати вранцу на рамена,
А у руку копље убојито;
Изиђоше у поље широко,
Наљутише коње од мејдана.
Проговара болесан Дојчине:
Удри курво, црни Арапине,
„Удри прије, да ти жао није."
Баци копље црни Арапине,
Да удари болесна Дојчина,
Ал' се доро боју научио,
Клече доро до зелене траве,
Високо га копље претурило,
Те удара у земљицу црну,
Пола копља у земљу нагнао,
А пола се одломило било,
Кад то виђе црни Арапине,
Плећи даде бијежати стаде,
Право бјежи к бијелу Солуну,
А за њиме болани Дојчине.
Таман Арап на врата Солунска,
А стиже га болани Дојчине,
Па потеже копље убојито,
Прикова га Солуну за врата,
Па повади сабљу Аламанку,
Те Арапу одсијече главу,
Па на сабљи главу дохитио,
Арапове очи извадио,
Очи зави у танка јаглука,
Баци главу у зелену траву.
Па он оде тамо уз чаршију,
Кад је био побратиму своме,
Побратиму Петру налбантину,
Он дозивље свога побратима:
Изиђ', побро, да ти потков платим,
Што си мене коња потковао,
„Потковао вересијом дора.”
Проговара Перо налбантине:
„Побратиме, болани Дојчине!
„Нијесам ти дора потковао:
„Ја се, брате, мало нашалио,
„Анђелија љута и проклета,
,Она плану, како ватра жива,
„Па одведе некована дора."
Њему вели болесан Дојчине:
Изићамо, да ти потков платим." Он изиђе пред свога дућана,
|