Разма главом од Сибиња Јанко,
И он бежи Вршцу на крајини.
А војводе, браћа милостива,
Са сабљама сандук отесаше,
Саранише војводу Каицу,
Чело главе копље ударише,
На копље му сокола метнуше,
За копље му коња привезаше,
По гробу му оружје простреше ;
Од Маџара унку начинише,
Обградише гроба Каичина,
Да Маџари к њему не долазе,
Да му мртву не претресу тело.
Кука краљу, кано кукавица:
"Јо Каица, моје чедо драго!
„Дико моја свагда на дивану !
Сабљо бритка свагда на мејдану! „И крепости међу војводама!
Сува злата Смедеревски кључи! „Десно крило од Српске крајине! „Како ће те преболети баба!
Како ће те оставити сама,
„Да ми чуваш на Бељацу стражу
„Брез промене докле је крајине !"
Кенидба Тодора од Сталаћа.
Седе Тодор за вечеру с мајком
У Сталаћу граду бијеломе
У својему двору господскоме,
Вечерају, пију вино ладно ;
Стаде мати сузе просипати,
Своме сину поче беседити:
„О Тодоре, моје чедо драго!
"Већ сам, сине, врло остарила,
„Остарила и онемоћала,
„Не могу ти пословати, сине,
„Ни по белу двору посртати,
Нити твоје госте приватати, „Већ просипај ризницу и благо, „Те ти проси госпођу девојку, „Тебе љубу, а мене одмену,
Нека ради по господску двору." Тодор мучи, ништа не беседи, Повечера и напи се вина,
Па устаде на ноге јуначке,
Па се часну крсту прекрстио,
Поменуо оца Николаја
И велико часно ванђелије,
Па ужеже рзан јасну свећу,
Те одшета коњма у ахаре,
И изведе ђогу бабајина,
Трипут га је зоби назобио,
И трипут га напојио вина,
Оседла га седлом Цароградским,
А заузда уздом сератлијнском;
Па на себе руо измењује,
Све убаво руо крајишњичко,
А на главу капу и скувију,
За скувију позлаћено перје,
Јесте у дну сребром заливено,
А по среди преплетено златом,
А по връу кићено бисером;
Па припаса сабљу бабајину,
А уседе коња бабајина,
Отиште се низ воду Мораву,
Први су га петли запевали
Код убава места Пожаревца,
А јарко га огрејало сунце
Код малена села Дубровице
На Дунаву лепој води ладној,
Ал' на води тридест девојака,
Те девојке бело платно беле,
И мед њима сестра Николина,
Мила сеја Мартолоз-Николе;
Јерина је јесте испросила
За Томаша браца рођенога,
Прстен дала и јабуку златну,
Поарчила дван'ест товар’блага;
На девојки господско одело:
На њојзи су кафтани од злата,
А на глави три венца бисерна,
Три бисерна, четврти од злата,
Око грла три дробна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Па девојка за ђерђевом везе,
Златом везе све по чистој свили.
Њима Тодор вишња Бога назва:
„Божја в помоћ, бељаре девојке!
О девојке, тако срећу стекле!
Тако вам се убелило платно!
„Душо моја, на дар га делиле !
„Кажите ми друма Смедеревска ?"
Све девојке земљи погледаше,
Не погледа сестра Николина,
Већ побаци и ђерђев и злато,
Па ишета на друм пред јунака :
„Ето, јунак 52), друма Смедеревска."
А беседи Тодор Поморавац:
„Душо моја! госпођо девојко!
„Додајде ми мало воде ладне,
„Да с напијем трудан и уморан
„Из далеке земље путујући."
Узе кондир госпођа девојка,
Па загрте кафтанима скуте,
Па загази у воду Мораву,
Те завати воде у кондиру,
Те јунаку на коњу додаје.
Јунак воде ни гледати не ће,
Мимо кондир довати девојку,
Подиже је за се на ђогата,
Па је трипут опаса појасом,
А четврти од сабље кајасом;
Шњом се ману преко поља равна,
Како звезда преко ведра неба;
Сунце седе, стиже двору своме,
Те господу свате сакупио,
И милога окумио кума;
У поноћи нагна свештеника,
Те се јунак венча са девојком.
52) Јунак мјесто јуначе! Ово је за невољу ради стиха.
Кад у јутру бели дан свануо,
Глас допаде Јерини госпођи:
„О Јерина, луда женска главо!
„Залуди си снау испросила
„И толико потрошила благо
„Кад си лудо рока оставила
Од године опет до године:
„Одведе је Тодор од Сталаћа."
Кад то чула Јерина госпођа,
Оде брже на дивана Ђурђу:
„Славни Ђурђу, Српска круно златна! 105 „Ти не држиш код себе војводе,
Веће држиш Турке јаничаре,
„Војводе ти, каʼ и јаничари,
„Те отимљу под сиље девојке
„Испрошене и прстеноване:
„Слушај чуда: Тодор Поморавац
Одвео ми снау испрошену,
„Испрошену и прстеновану!”
Насмеја се Ђурађ на дивану :
Ohe Бог ме мој витез Тодоре!
„Ал му врло требује девојка.”
Ал не може славан деспот Ђурђу
Својој госпи атар да поквари,
Већ погледа по дивану редом:
О војводе, моји соколови!
„Витезови, моја десна крила !
„Јели мајка родила јунака,
„Ил' сестрица браца одржала
„И мушкијем опасала пасом,
„Да отиде до Сталаћа града,
|