И сав јој је арач поклонила,
Те невеста оде двору своме.
Облак Радосав.
Поранио Облак Радосаве
Низ широко поље Годоминско,
Кад је био насред Годомина,
Сретоше га дв'је госпође младе:
Једно љуба Бијелић-војводе,
А друго је Златокосић-Павла;
Носе младе двоје ђеце лудо.
Кад сретоше Ђурђеву војводу,
О скуту му обискоше младе,
Љубе Рада у скут и у руку,
Па одоше смјерно говорити:
Богом куме, Облак Радосаве! Богом куме и светим Јованом! „Крсти нама двоје ђеце лудо, „Па ти иди Смедереву граду, „Тамо су ни наши господари : „Бијелићу и Златокосићу, „У тавници госпође Јерине, „Па их хоће младе да погуби; Но се моли госпођи Јерини, „Нек их пусти из тавнице клете." Ал' говори Облак Радосаве:
„Чујете л' ме, двије моје куме! „Ви узмите двоје ђеце лудо,
„Па идите двору бијеломе,
„А ја одох Смедереву граду
Молити се Ђурђу и Јерини,
„Нека пусте ваше господаре
„Из тавнице, да је Бог убије!”
То изрече, оде Смедереву,
А кад дође ка Ђурђевој кули,
Али сједи Смедеревац Ђурђе,
Ево сједи пред бијелом кулом,
И са шњиме Тодор од Сталаћа
и Појезда од Голупца града;
Они пију црвенику вино;
Но кад дође Облак Радосаве,
А он њима Божју помоћ даде,
Па срдито оде говорити:
„Господару, Смедеревац-Ђурђе!
„Јазук тебе и господству твоме,
„Што сЈерини, Ђурђе, допустио,
Те погуби толике војводе
„И поломи крила од крајине!
„Но ти с молим, драги господару! 45 Поклони ми двије војеводе:
„Бијелића и Златокосића,
„Те их пусти са дна из тавнице.
Ал' му вели Смедеревац 'Бурђе:
„Слуго моја, Облачићу Раде!
„Иди, слуго, на горња вјешала,
„Отишло је тридесет катана,
"Одвели су двије војеводе,
Хоће ти их данас објесити;
"Но се моли госпођи Јерини,
Не ће л'ти их она поклонити."
Кад то зачу Облачићу Раде,
Он окрену дебела ђогина,
Оде брзо на горња вјешала,
Те привикну на катане младе:
„Не вјешајте двије војеводе,
„Мене их је Ђурђе поклонио!”
То катане једва дочекаше,
Пустише му двије војеводе.
Ал' ето ти Јерине проклете,
Шњоме иде дванаест дворкиња,
Те јој носе скуте и рукаве:
Како клета на вјешала дође,
Та срдито на катане викну:
„Шта стојите, те их не вјешате?"
А припаде Облак Радосаве
Молити се госпођи Јерини:
"О госпођо, Ђурђева Јерино!
„Поклони ми двије војеводе,
„Та немој их младе погубити!"
Ал' говори госпођа Јерина:
, Нос'те ђаво, Облачићу Раде!
И тебе ћу сјутра објесити
„Са унуком Змај-деспотом Вуком."
Кад то чуо Облачићу Раде,
Он потрже троструку камџију,
Те удари Ђурђеву Јерину,
Колико је лако ударио,
Са црном је земљом саставио;
Па он узе двије војеводе,
Одведе их двору бијеломе,
Угости их у бијелу двору,
Па их здраво дома отпустио,
И бјеше их Раде научио,
Да не држе вјере у Јерини.
Честе књиге иду за књигама,
Од кога ли, коме ли долазе?
Од Мемеда од цара Турскога,
А долазе до Сталаћа града,
До Пријезде војводе Сталаћка:
,0 Пријезда, војводо Сталаћка!
Пошљи мени до три добра твоја:
„Прво добро сабљу навалију,
„Која сече дрвље и камење,
„Дрво, камеи и студено гвожђе;
„Друго добро ждрала коња твога,
„Који коњиц може прелетити
„Засобице и по два бедена,
„Треће добро твоју љубу верну."
Гледи књигу војвода Пријезда,
Ону гледи, другу ситну пише:
„Цар-Мемеде, Турски господару!
„Купи војске, колико ти драго,
„Под Сталаћа, кад је теби драго,
„Удри Сталаћ, како ти је драго,
„Ја ти добра не дам ни једнога ;
„Ја сам сабљу за себе ковао,
„А жрдала сам за себе ранио,
„А љубу сам за себе довео;
„Па ти не дам добра ни једнога.”
Диже војску Турски цар Мемеде,
Диже војску, оде под Сталаћа,
Био Сталаћ три године дана,
Нит' му одби дрва ни камена,
Нит'га како може освојити,
Ни пак како може оставити.
Једно јутро у очи недеље
Попела се Пријездина љуба
На бедена малена Сталаћа,
Па с бедена у Мораву гледи,
Ал’Морава мутна испод града,
Па беседи Пријездина љуба:
,0 Пријезда, драги господару!
„Ја се бојим, драги господару,
„Нас ће Турци лагумом дигнути.
Ал' беседи војвода Пријезда :
„Мучи љубо, муком се замукла!
„Гди ће бити лагум под Моравом?"
По том дошла та недеља прва
И господа отишла у цркву
И Божју су службу остајали;
Кад господа изишла из цркве,
Тад беседи војвода Пријезда:
„О војводе, моја десна крила!
„Крила моја, с вама ћу летити,
„Да ручамо, да се напијемо,
Да на граду врата отворимо,
„Да на Турке јуриш учинимо,
„Па што нама Бог и срећа даде."
Па Пријезда љубу дозиваше:
|