То изусти, лаку пусти душу. Побаци га Црнојевић Иван,
Тек остала на коњу ђевојка, И остао ђувеглија Максо, Проиграва добра коња свога, Крвава му сабља до балчака И десница рука до рамена, Добру коњу ноге до кољена; На њему је рана седамнаест; А кад виђе, ђе никога нема, Теке сама на коњу ђевојка, Он догони коња до ђевојке, Под ђевојком коња уватио, Па окрену равноме Жабљаку. Каде дође код куле бијеле, Под кулом се коло уватило, И у колу сестра Максимова, Вије колом како вијор гором, А кад виђе ђувеглију Макса, Тад ђевојка коло раскинула, Па обадв'је раширила руке, Објеси се Максу око грла, Па је њему ријеч говорила . „Брате, Максо, пиле соколово! „Чудно ли си свате преварио,
„Те ти водиш лијепу ђевојку !"
Па му руке у њедарца баца,
Из њедара јабук извадила, Ал' јабуко сво у крв облито. Сестра брату ријеч говорила: „Брате Максо, за Бога једнога! „Што ти крвав' јабук у њедрима ?" Но говори ђувеглија Максо;
А похити у бијели Жабљак; Ја кад дође пред градску капију, А пред градом копље побијено, А за копље вранац коњиц свезан, Ситна му је зопца устакнута, Пред њим сједи дијете Максиме, На кољену ситну књигу пише Своме тасту дужду од Млетака, А двори га злосретна ђевојка; На мезиле књигу оправио : „О мој тасте, дужде од Млетака! „Купи војску, сву Латинску земљу, „Те ми харај бијела Жабљака,
И ти води милу твоју шћеру
„Ни љубљену, ни омиловану:
Мене прође моја госпоштина, „И држава моја краљевина :
„Хоћу бјежат преко земље дуге, „Хоћу бјежат цару у Стамбола, Како дођем, хоћу с потурчити."
Тако се по овоме пјева и приповиједа, да се Максим у Жабљаку лијечио годину дана, а у том Милошев брат први отишао у Цариград, и Турцима га једнако тужио; за пошто се придигне од рана, пише тасту, те му по
шаље двије шуре, и одведу дјевојку натраг : Ни љубљену, ни омиловану ;” па и он отиде у Цариград, да се одговара и брани: и онамо се послије обојица потурче.
Зло се зачу по свој земљи њиној, Кад зачуше ти Обреновићи,
Зачу нетко Обреновић Јован,
Мио братац војводе Милоша,
Нешто мисли, па на једно смисли,
Седла коња, што га љепше може,
Опасује, што га тврђе може, Пак се коњу фати на рамена, Халали се и опрости јунак, Каже роду, каже браћи својој: „Хоћу, браћо, и ја у Стамбола, „Одох, браћо, браћу да сачувам „Ко дорасте у тој земљи нашој: Тамо оде крвничко кољено, „Он ће дворит цара у Стамболу, „Издвориће каку војску силну, „Те ће земљу нашу погазити. „Браћо моја и пак породице! „Док чујете мене у животу, „У животу, у Стамболу билу, „Немојте се, ђецо, препанути, Он не смије војску подигнути:
Он ће на вас, а ја ћу на њега
Тако рече, па у Стамбол оде; Каде био близу до Стамбола, У путу се оба пристигоше, Те пред цара иду упоредо,
A цар знаде, ко су и како су, Па их царе једва дочекао,
Дочекао, оба потурчио,
И Турска им имена нађео: Јовану су име нађенули: Мамут-беже Обренбеговићу; А Максиму име нађедоше: Скендер-беже Иванбеговићу. Дворе цара за девет година, Издворише девет зијамета, Свијех девет даше за пашалук, Цар им даде бијеле тугове И везирство на те земље двије Без промјене вазда до вијека: Мамут-бегу Обренбеговићу Даде земљу равна Дукађина 68), Бено роди издобила вина,
Доста вина, више урметина, Доста има бијеле вшенице,
Красну земљу, што је љепше нема;
Грдну земљу Скадар на Бојани 69),
А у коме никад ништа нема, Но се легу жабе и биволи,
И имаше соли суторине. Како таде, тако и данаске Нијесу се нигда умирили, Нити могу крвцу да умире,
Но и данас ту просипљу крвцу.
66) Мамутбеговићи и сад заповиједају у Пећи,
69) По пјесмама се говори, да су данашње Бушатлије од Иванбеговића; али они сами доказују, да су од Мр
њавчевића, који су Скадар и зидали.
Женидба Ђурђа Чарнојевића. Љуто тужи Ђурађ Чарнојевић У Млијетку граду Латинскоме У тавници краља Латинскога. Богом брати Ђурађ Чарнојевић, Богом брати тавничаре младе: „Богом браћо, млади тавничари!
Оставете ми на тавници пенџер,
„Да ја гледим уз Млетке низ Млетке, "Не бил кога опазио свога."
Тавничари за Бога примише,
Оставише на тавници пенџер.
Ђурађ гледа уз Млетке низ Млетке, Од свог никог опазит’не може, Већ опази Богом побратима, Побратима Дојчевића Вука, Па беседи Ђурађ Чарнојевић. „Побратиме, Дојчевићу Вуче! „Брже ли ме, брате, заборави, „И леб и со под ноге погази!” Ал' беседи Дојчевићу Вуче! „Побратиме, Чарнојевић-Ђурђу! „Нисам тебе ја заборавио,
Ни леб и со под ноге згазио : „Ево данас цео месец дана, „Како стојим на краљеви врати, „Те се молим краљу Латинскоме, „Да би ли те пустио за благо; Али не ће Латини за благо,
« PreviousContinue » |