„О јесени, када мене драго,
„Да поведем хиљаду сватова.”
Тек што Вуче у ријечи бјеше,
Ал’ето ти млада књигоноше,
Поклони се до земљице црне,
Вуку даде лист књиге сиһане;
А кад Вуче књигу проучио,
А он вели остарилој мајци:
Ево, мати, књиге од ђевојке,
„Добро слушај, што ми ситна пише: „„Господару, Змај-Деспоте Вуче! , Ако скоро одеш сабирати, „„Господару, кићене сватове, „Купи свата дванаест стотина „„По избору бољег од бољега, Свакога ћу, Вуче, даривати, »» Даривати свиленом кошуљом; А ђевери доброга јунака, ,,Јали брата, јали побратима; ,,Јера имаш грдна душманина, Та у Босни Берзелез-Алију:
Нешто често за сватове пита, „„Бојати се каке пријеваре
„„Од Турчина, да га Бог убије!""
Када Вуче књигу проучно,
А он пита остарилу мајку:
„Што ћу саде, моја стара мајко ?
"Ал' ћу слушат бана таста мога,
„Ал Росанду лијепу ђевојку ?"
Вели Вуку остарила мајка:
„О мој сине, Змај-Деспоте Вуче!
Слушај, синко, лијепу ђевојку „А и нене стару твоју мајку: „Када станеш купити сватове, „А ти зови, сине, у ђеверство „До два брата, два Јакшина сина, „Јакшић-Дмитра с нејаким Стјепаном; „Јер су, сине, на боју јунаци,
„Ако тебе буде до невоље,
Нека ти се у невољи нађу;
„Пиши, сине, лист књиге бијеле,
„Те је пошљи шеру Дмитровици
„Старцу Јању од старине кнезу,
Нек ти пошље сина. Милована
„Стари свате нек је пред сватове,
„Нек поведе три стотине свата,
, Нек се знаду свати старосватски;
„Другу, сине, ситну књигу пиши,
„Те је пошљи ка Сибињу граду
„Куму твоме Сибињанин-Јанку,
„Нек ти и он у сватове дође,
„Нек поведе три стотине свата.
„Кад растуриш књиге на војводе,
„А ти тури са куле топове,
Подај хабер по Сријему твоме,
Те сакупи по избор сватове;
„Па кад, сине, покупиш сватове,
„А ти брзо хајде за ђевојку,
„Ти не чекај дана Дмитровога."
Када Вуче саслушао мајку,
А он скочи од земље на ноге,
Те довати дивит и хартију,
„Поочиме, мене у сватове,
„Да ђевери буду уз ђевојку."
Другу Вуче књигу написао,
Те је посла шеру Дмитровици
На кољено старцу Кузун-Јану:
„Старче Јањо, од Сријема кнеже!
„Оправи ми сина Милована,
„Да ми буде сватки старјешина,
„Нек поведе три стотине свата,
, Нек се знаду свати старјешински.” 135 Трећу Вуче књигу написао,
Те је посла ка Сибињу граду
На свог кума Сибињанин-Јанка:
„О мој куме, од Сибиња Јанко!
„Како тебе ситна књига дође,
„Брже купи триста Угричића,
,Хајде мене, куме, у сватове,
„Да ти вјенчаш мене и ђевојку."
Када Вуче књиге оправио,
Баци с куле дванаест топова,
Хабер даде Сријем-земљи равној,
Саста му се шест стотин’сватова
По избору бољи од бољега.
Мало било време постајало,
Ал’ето ти два Јакшића млада
И са шњима дванаест делија,
Дочека их Змај-Деспоте Вуче,
Коње води у арове доње,
А јунаке на бијелу кулу;
Тек што они за софру сједоше,
Са његових три стотин? Сремљана;
Тек што Вуче свате дочекује,
Ал ето ти од Сибиња Јанка
И он води три стотин Маџара,
Те се саста сила и сватови
Украј Саве пред бијелом кулом;
Лијепо их дочекао Вуче,
Напоји их вином и ракијом,
А нарани сваком ђаконијом.
Ту су тавну ноћцу преноћили,
А кад свану и ограну сунце,
Ударише јасни даулбаси,
А викнуше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови!
Далеко је Млетку путовати.
Те се диже сила и сватови,
Отидоше у земљу Латинску.
Док дођоше Млетку питомоме
Бјелу двору бана Латинина
Лијепо их бане дочекао:
Коње води у подруме доње,
А јунаке на бијеле куле,
За готове софре засједоше,
Пише вино за неђељу дана;
Па кад прође неђељица равно,
Тад викнуше кићени чауши:
„Хазурала, кићени сватови!
„Пријатељу, изводи ђевојку,
"Далеко је Сави путовати.”
Тек што они у ријечи бјеху,
На граду се отворише врата,
Изиђоше два банова сина,
Изведоше коња зеленога
Са сувијем окићена златом,
И на коњу Росанду ђевојку
Обасуту мрежом од бисера
Саврх главе до зелене траве;
Те зовнуше два Јакшића млада,
Беверима снаху продадоше,
На капију здраво испратише;
Но се врати Змај-Деспоте Вуче
А са кумом од Сибиња Јанком
И Јањовим сином Милованом
И са шњима дв’је стотине свата,
Да дарује таста и пуницу,
А ђевери снаху одведоше;
Но кад Вуче у повратак дође,
Сусрете га бане и баница,
Те одоше зета даривати:
Бан му даде калпак и челенку,
А баница диван-кабаницу
Искићену са сувијем златом,
Па ето ти два банова сина,
Дадоше му два мача зелена
Све у суво обливена злато;
|