Па ето ти слуге Милутина
И он носи златну купу вина,
Поклони је Змај-Деспоту Вуку.
Истом узе Змај-Деспоте Вуче,
Истом узе да попије вино,
Ал' дотрча један од сватова,
На њему је седамнаест рана,
Носи десну у лијевој руку,
Како дође Змај-Деспоту Вуку,
А он Вуку ’вако проговори:
„Зло ти вино, Змај-Деспоте Вуче! „Зло ти вино, а горе ти било!
У
Дари ти сила у сватове,
„Чудна сила, Берзелез Алија
Са његових триста Сарајлија,
Погибе ти хиљада сватова,
„Од хиљаде један не остаде,
„До остала два Јакшића млада,
„Али их је љуто салетио,
Салетио 'Берзелез Алиле,
Љуто ти је Дмитра обранио,
„Но још бране лијепу ђевојку,
„До сад мислим да су изгинули.”
А кад зачу Змај-Деспоте Вуче,
Баци купу о мермер-калдрму,
С леђа баци диван-кабаницу,
А са главе тастова калпака,
Па привати вранцу за дизгене,
Окрену га пољу на капију,
А за њиме куме и старојко:
Кад изиђе Вуче на капију,
А он пусти вранца аловита,
Омах дође на поље широко,
Бено Турчин свате исјекао;
Али стоје два Јакшића млада,
Јоште бране љепоту ђевојку
Од Турчина Берзелез-Алије;
Но кад Турчин Вука опазио,
Плећи даде бијегати стаде;
Но не даде Вуче бијегати,
Сустиже га у по поља равна,
Удари га сабљом на довату,
Те просјече рухо на Турчину,
Но Турчину ништа не науди;
Кад то виђе Змај-Деспоте Вуче,
А он трже перна буздована,
Оде њега њима ударати,
Не би ли га с коњем раставио;
Али Турчин ни хабера нема,
Веће врати суру бедевију,
А потеже сабљу оковану,
Да он Вуку одсијече главу;
Но му Вуче сабљу дочекао,
Пребио је на три половине;
Но да видиш Берзелез-Алије!
Он потеже зелена гадара,
Оде ћерат’по мејдану Вука,
Готово га` надвладао бјеше ;
Но то гледа лијепа ђевојка
Од оваца из зелене траве,
Па јој жао Змај-Деспота Вука,
Па му оде млада говорити:
,0 јуначе, Бог те не убио!
„Зар не видиш, да си погинуо ?
„На Турчину оклоп гвожђе има;
„Но ђе ти је стр'јела и тетива ?
„Удри њега у чело јуначко,
„Бе саставља самур и обрве,
Те ћеш њега ласно погубити.
То кад зачу Берзелез Алија,
Он не знаше што збори ђевојка,
Пак погледа у зелену траву,
Да он види, ко говори с Вуком,
А Вук трже стр'јелу и тетиву,
Те он гледа Берзелез-Алију,
Погоди га у чело јуначко,
Турчин паде у зелену траву,
Турчин паде, а Вуче допаде,
Сабљом ману, одсјече му главу,
Па се натраг у сватове врати,
Те по пољу друштво покупио;
Докле Вуче свате избројио,
Ал' му нема седам стотинʼ свата;
Лијепо се дома оправише.
Кад дођоше шеру Купинову,
Угости их Змај-Деспоте Вуче,
Подјели им свилене дарове,
Па одоше сваки двору своме,
А он оста с Росандом на кули.
Порча од Авале и Змај огњени Вук.
Вино пију до два побратима
У Авали више Бијограда:
Једно бјеше Порча од Авале,
А друго је Берзелез Алија;
Кад се ладна напојише вина
И јуначки ћеив задобише,
Ал' говори Порча од Авале:
„Побратиме, Берзелез-Алија!
„Ти се напиј вина изобила,
„Виноград је нама до чардака,
„Имам доста у подруму вина,
Имам доста вина и ракије."
Њему вели Берзелез-Алија:
„Залуду ти, побратиме драги !
„Залуду ти вино и ракија,
„Кад не имаш крчмарице младе,
„Да нам служи вино и ракију,
Те немамо шале ни маскаре.
Мучно бјеше Порчи од Авале,
Па говори Берзелез-Алији :
„Побратиме, ти се напиј вина,
„Док ја одем Стојну Бијограду,
„Довешћу ти крчмарицу младу,
„Ја ђевојку, ја невјесту младу."
А пита га Берзелез Алија:
„Када одеш Стојну Бијограду,
„Бојиш ли се још кога до Бога?
„Бојиш ли се два Јакшића млада ?”
Ал’му вели Порча од Авале:
„Ој Бога ми, побратиме драги!
„Ја с не бојим никога до Бога,
„Не бојим се два Јакшића млада;
„Ал' се мало, побро, прибојавам,
„Прибојавам Змајогњанин-Вука
Из простране Сријем-земље равне
Из онога села Купинова;
„Далеко је село Купиново,
„А пространа Сријем-земља равна,
„Ту се Вуче ни десити не ће.”
Па повика Порча од Авале:
„Слуге моје, извед’те ми ђога.”
Докле Порча седло опремио,
Дотле слуге изведоше ђога,
Довати се ђогу на рамена,
Право оде низ поље Врачара
Докле дође тихој води Сави,
Па се Порча покрај Саве фула.
А да видиш два Јакшића млада!
Пију вино на кули Небојши
И шњима је Змајогњани-Вуче,
Тури очи змај од огња Вуче,
Тури очи уз ту воду Сову,
Док угледа Порчу од Авале,
Па говори змај од огња Вуче:
„Видите ли, два Јакшића млада,
„Ко се оно низа Саву Фула?"
Погледаше два Јакшића млада,
Познадоше од Авале Порчу,
|