Па говоре Змајогњанин-Вуку:
„Побратиме, Змајогњанин-Вуче!
Оно ј’курва од Авале Порча:
„Дана нема, кад се не привлачи
„И по једног роба не одводи,
„Ја по мртву не односи главу.”
А да рече Змајогњанин Вуче:
Мили Боже, на свем тебе фала ! , Ево има девет годин’дана
Како с молим тебе истиноме, „Не би ли се с Порчом удесно, „Ти ми даде, данас га десити." Па још рече Змајогњанин Вуче: „Поскочите, два Јакшића млада, „Нађидерте сироту ђевојку, Обуц'те јој свилу и кадифу, „Подајте јој злаћену маштраву, „Пошљите је Сави на обалу, „Не би ли се Туре преварило,
Не би ли се мало забавило,
„Док опремим себе и кулаша.”
Скочи Вуче опрематʼ кулаша,
А Јакшићи нареде ђевојку,
Ођеше је, што се љепше може,
Дадоше јој, злаћену маштраву,
Послаше је Сави на обалу;
Таман цура на обалу дође,
Она стаде воду заватати,
Док ето ти од Авале Порче,
Божју помоћ цури називао,
Она њему помоћ приватила,
Па је цури Порча говорио: „Ој Бога ти, лијепа ђевојко!
Доват'дер ми воде у маштрави, „Да с' напијем студене водице." Говори му лијепа ђевојка: „Одјаш коња, незнани јуначе, „Одјаш” коња, па се напиј воде." Ал' јој вели Порча од Авале: „Ој Бога ми, лијепа ђевојка! „Кљусина је моја дурновита: „Кад одјашем, узјати се не да, „Већ ми додај воде у маштрави, ,Јасам јунак врло ожеднио.
А ђевојка њега послушала,
Завати му воде у маштрави,
Пружи њему воду и маштраву:
Не шће Порча воде, ни маштраве,
Већ ђевојку за бијелу руку,
Па је баци за се на ђогата,
Притеже је свиленијем пасом,
Па побјеже уз поље Врачара.
Све то гледа змај од огња Вуче,
Па с' довати на свога кулаша,
Па полеће уз поље Врачара;
Кад је мало Порчу сустигнуо,
Па је онда Порчи говорио:
Стани курво, од Авале Порча!
Стани мало, да се огледамо."
Кад га Порча виђе и познаде,
Потурио у траву ђевојку,
Па он бјежи уз поље Врачара,
За њим трчи Змајогњанин Вуче,
За њим трчи, стићи га не море;
Догнаше се Авали планини,
Угледа их Берзелез Алија,
Па је слуге своје сазивао:
„Слуге моје, затвор’дете врата
На кулама и на капијама :
Ето оздо два добра јунака
„Бе с' ћерају уз гору зелену
И сад ће се туна догонити:
„Кад не нађу отворена врата
"Не ће ли се Порча повратити,
"Не би л Порча погубио Вука."
Одмах њега слуге послушаше,
Те капије хитро затворише,
Кад с' догнаше два добра јунака,
Бјежи Порча око своје куле,
А све виче: „Отвор'те ми врата!"
Нико њему отворит, не смије.
Трипут га је опћерао Вуче,
Па га стиже граду на капији,
Те му јунак одсијече главу,
Па увати дебела ђогата,
И тури му у зобницу главу,
Оде право Стојну Бијограду.
Све то гледа Берзелез Алија,
Па говори Берзелез Алија:
„Мили Боже, на свему ти фала!
„Кад с десише затворена врата
„На кулама и на капијама,
Више 6' Вуче јада учинио."
Па побјеже своме Сарајеву.
Пошетао од Будима краљу, А за њиме нигђе никог нема, Осим један Јакшићу Тодоре. Води Тодор вранца од мејдана, На Тодору чудно одијело: Вас у срми и у чистом злату. Ударише испод танке куле, Испод куле краља Будимскога, Гледа њега Будимска краљица, Па дозива Јакшића Тодора: „Ој соколе, Јакшићу Тодоре! „Јеси ли се, море, оженио ? „Ја ђевојку за се испросио? „Ја ђевојци дао вјеру тврду?" Вели њојзи Јакшићу Тодоре: „Ој госпођа Будимска краљице! „Нијесам се јоште оженио, „Ни ђевојке за се испросио, „Ни ђевојци дао вјере тврде. Кад то чула госпођа краљица, Она њему тихо бесједила : „Ој соколе, Јакшићу Тодоре! „На дар теби моја Иконија, „Вод’ је двору, те се жени њоме.” Кад то зачу Јакшићу Тодоре, Свеза вранца под бијелом кулом, Право оде на бијелу кулу,
А кад дође госпођи краљици,
Капу скиде, баци под пазухо,
Поклони се до земљице црне,
Па извади хиљаду дуката,
Те их даје госпођи краљици:
„Нај то теби, госпоја краљице,
„Пола теби, пола Иконији,
„Док отидем Бијограду моме,
„Да покупим киту и сватове;
Ал за дуго свадбу одгодио:
До годину дана бијелијех ;
Па се врати низ танану кулу,
Довати се помамна вранчића,
Оде право Бијограду своме.
За тим прође годиница дана,
Ни Тодора, ни од њега гласа;
Једна прође, а и друга дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа;
Друга прође, а и трећа дође,
Ни Тодора, ни од њега гласа.
А кад наста година четврта,
Пошетао од Будима краљу,
А за њиме Звијездић Иване,
Води Иван свог добра ђогина,
Кад су били испод б'јеле куле,
Испод куле краља Будимскога,
Гледа њега Будимска краљица;
На Ивану дивно одијело:
д Вас у срми и у чистом злату:
На њему је коласта аздија,
По аздији исплетене гује, spotted with готв
|