„Бошна моја мојој земљи глава,
„А ти ћеш бит до мене свакоме."
Но је цару Стјепан бесједио:
„Турски царе, од свијета главо!
„Нигда ти се не ћу потурчити
„Ни одрећи од крста мојегa,
„Ни Христову вјеру похулити,
„Да ме сједнеш у твоје столове,
„Да ми подаш благо од свијета;
„Но за вјеру хоћу погинути.
Кад то чуо царе од Стамбола,
Врло му се жао учинило,
Па истури на диван џелата,
Да изгуби Јакшића Стјепана;
Но је њему срећа добра била,
Е га не да Ћуприлијћ везире,
Но пред царем паде на диване:
„Не, за Бога, царе господаре!
„Не изгуби роба од Јакшића,
„Ето сам му дао вјеру тврду,
„Да га, царе, изгубити не ћу;
Но га мене продај за динаре,
„Хоћу ти га премјерити благом,
„Све дукатом маџарлијом жутом,
„Да га водим у моју Ћуприју,
„И хоћу ти дати вјеру тврду,
„Да се хоће потурчит за наго.”
То је њему срећа добра била,
У цара га везир одмолио
И цару га благом премјерио,
Поведе га везир у Ћуприју.
Када везир у Ћуприју дође,
На оџаку и дивану своме
Држи њега уз десно кољено,
Е га држи како своју главу,
На сваке га пробе удараше,
Не би ли га како преварио,
Не ће ли се јунак потурчити;
Држао га за годину дана;
Кад се пуна иапуни година,
Сву господу покупио Турску,
Изведоше њега на диване,
Говоре му хоџе и кадије:
„Ој Шћепане, робе од Јакшића!
„Запов'јед је таква од везира,
Да т3 хоћемо данас потурчити,
„И даће ти ћерцу за љубовцу,
„Што је љепша од бијеле виле;
„Врћи ће те велика везира,
„А везира на Нову Пазару,
„Ходи ће ти благо од мирије;
„Ако ли се потурчити не ћеш,
„Џелат ће ти главу изгубити.”
Ал' говори Јакшићу Шћепане:
Фала вама, хоџе и кадије!
„Хоћу моју главу изгубити
„Ради крста и Богородице
„И закона од Христа мојега,
„А нигда се потурчити не ћу."
Жао било Ћуприлијћ-везиру,
Па нареди крвава џелата,
Да изгуби зорна каурина;
Но је њему срећа добра била:
Бјеше паша из Нова Пазара,
Пред везиром паде на диване:
„Не, за Бога, Ћуприлијћ-везиру!
„А да ли му вјеру не зададе,
„Да му главу изгубити не ћеш ?
,,Но га продај мене за динаре,
„Хоћу ти га премјерити благом,
„Све дукатом жутом маџарлијом,
„Да га водим у Нову Пазару,
„И хоћу ти дати вјеру тврду,
„Како дође момак у Пазаре,
„Да се хоће потурчит’за наго.”
То је њему срећа прискочила,
Одмоли га паша у везира,
Прода му га за дукате жуте,
Како паша дође у Пазаре
На оџаку и дивану своме,
Али своју слугу зовијаше,
Зовијаше слугу Усеина:
„Усеине, вјерна слуго моја!
„На ти овог роба препродана,
„Хајде тамо на сараје доње,
„Па отвори дванаест одаја,
„У дван'есту остави јунака,
„А затвори врата дван'естора,
„Да не гледа сунца ни мјесеца
Ни бијела данка ни јунака:
„Не ће ли се њему додијати, „Не би ли се каур потурчио."
Вјерна слуга слуша господара,
За б'јелу га руку доватио,
Поведе га на сараје доње,
Отворио дванаест одаја,
У дван'есту њега оставио,
Дванаест је врата затворио;
Ту га држа паша из Пазара,
Ту га држа по године дана,
Док се самом паши ражалило,
Па дозива Хајкуну ђевојку :
„Ћери моја, чисто злато моје!
„Послушај ме, што ћу рећи тебе:
„Хајде тамо на бердиван кулу,
„Па отвори два сандука жута,
„На се врзи ђузел одијело
„Под пазухо боцу трусовине,
„У коју су биља од планине;
„Е сам чуо, казивали су ми,
„Да то јесте вода заборавна:
„Ко с умије и ко се напије,
„Своја ће му вјера омрзнути,
„Заборавит своју породицу;
„Хајде тамо на сараје доње,
„Те отвори врата дван'естора,
„Како која ти отвориш врата,
Све за собом затварај, Хајкуно,
„Док, Хајкуно, дођеш до Шћепана,
„Подај њему боцу трусовине,
„Да с' умије и да се напије,
„Не ћеш ли га како преварити,
Не би ли се момак потурчио,
„Да те узме за вјерну љубовцу."
То Хајкуна једва дочекала:
Од ка га је оком видијела,
Тешке су је муке попануле:
Преоноћ је на сну га гледала, trans
Преодан је грозница ватала ;
Једанакак на ноге скочила,
На диван је кулу излазила,
Отворила два сандука жута,
На се тури ођело од дике:
Све кадиву и жежено злато,
влизара Прекрила се чохом пазарлијом,
Што је златном жицом премрежена,
A у руку узима јабуку,
И под руку боцу трусовине,
У коју су биља од планине,
Па отиде на сараје доње,
Те одаје честе отвараше;
Како која врата отворала,
Све за собом тврдо затвараше,
Док Хајкуна дође до Шћепана,
А Божју му помоћ називала,
Скочи момак на ноге лагане,
Божју јој је помоћ приватио :
Бог ми с тобом, пашина Хајкуно !"
Ал' Хајкуна њему бесједила :
„Ој Шћепане, очи моје црне!
|