„Б’јело ти је лице потавњело, Живот ти се веле испуцао
У затвору паше баба мога; „На ти боцу ову воде ладне, „Да с умијеш и да се напијеш.” У руке је јунак доватио,
Ма јунак је и одвише мудар: Њу удрио камену од зада 73) А прикупи скуте од доламе, Да га вода не дотакне ладна. На њега се була расрднула, Ал' се опет брже повратила, Па са њиме игру заметаше, Овако му била бесједила: „Потурчи се, црне очи моје! „Узми мене за вјерну љубовцу." Ал' јој вели Јакшићу Шћепане: „О Хајкуно, за Бога једнога! „Нигда ти се потурчити не ћу, "Нит' ћу моју вјеру похулити, „Ни Христови закон изгубити; Но сам радиј изгубити главу. На њега се була расрднула, Ал се опет брже повратила И са њиме игру заметала, А Шћепану ријеч бјеседила: „Ој Шћепане, обљуби ми лице. А тако јој Шћепан одговара: „Турска було, јад те задесио!
13) „од зада” значи од зида.
„Не може ми закон поднијети, grant „Да каурин Турске буле љуби: Небо би се ведро растворило, „А из неба паднуло камење, „Убило би и мене и тебе." На њега се була расрднула, Ал' се опет брже повратила, Па Шћепану ријеч бесједила: „Ој Шћепане, очи моје црне!
Не бих ти се млада покрстила „Ни за какво благо од свијета „До за твоју на рамену главу: „Ако ћеш ми дати вјеру тврду, „Да ме хоћеш узет за љубовцу, „Ја се хоћу покрстит' за наго; „Да пашино благо покупимо, „Да бјежимо Стојну Бијограду." Кад то чуо Јакшићу Стјепане, Од земље је на ноге скочио, Па јој пружи обадвије руке И даде јој Божу вјеру тврду, Да је хоће узет за љубовцу; Па скочише на ноге лагане
И дванаест отворише врата, Изидоше пред бијелу кулу, Погледаше ка небу ведроме, Ал' на небу мјесец одскочио; Уљегоше паши у сараје, У одаје, ђе је благо било, Три товара блага покупили; Уљегоше у коњске подруме,
Те бирају хате четвртаке, Три товара блага товарише, Још два хата за се изабрали. Јакшић Шћепан окрочи ђогина, Ал' да видиш пашину Хајкуну! У одаје паши улазила, Пашину је сабљу доватила, О којој су два гајтана златна, А у њој је алем камен драги, Ваља сабља по Нова Пазара; Па изиђе пред сарајли кулу, Даде сабљу на коња Шћепану : „На ти сабљу, драги господару! Кад се тамо друмом затуримо, Ако би се ђегођ натурило, „Да се с пута не макнеш грђему." А Шћепан је ћорду припасао,
„Јаши коња, за Бога, Хајкуно !" А Хајкуна њему бесједила: Стани мало, моје очи црне! „Да до паше у одају пођем, „Да доватим диван-кабаницу, „Што је пуста од жежена злата „И по злату искићена дивно:
Све стрелице и драго камење,
Те се сија, као сунце жарко.
Кад изнесе диван-кабаницу И даде је на коња Шћепану, Тада була коња окрочила, Побјегоше пољем од Пазара,
Једну ноћцу много прелазише, Три 6' конака һириџијам била: Мркнуло је у Нове Пазаре, А свануло више Бијограда. Здраво Шћепан у Бијоград дође И доведе Турску булу младу, Набавио дван’ест калуђера, Крстише је и зламеноваше, И узе је за вјерну љубовцу. То је било кад се и чинило, Већ за славу Бога да молимо И за здравље владике светога, Амии, Боже, вазда те молимо !
Дворбу двори богат у богата, А сирома један у другога: Јакшић Митар у војводе Јанка; Не двори га, да дворбу издвори, Нит'га двори, да му најам плати, Већ да види његову сестрицу, Да је види, и да је обљуби. Дворио га девет годин' дана, Кад десета година настала, Не море је младе ни видити, Камо л' ће је јунак обљубити; Разболи се Митар дите младо,
Разболи се болом брез болисти, К њем долази робиња дивојка, Па је Митру она говорила:
„Што је теби, Митре дите младо? „Која ти је голема невоља, „Тере си се јунак разболио ?" А вели јој Митар дите младо: „Кад ме питаш, робињо дивојко, Све ћу теби казивати право:
Ево има девет годин' дана,
„Да ја дворим Јанка господара;
„Не дворим га, да дворбу издворим, „Нит' га дворим, да ми најам плати; 25
Већ, да видим његову сестрицу,
„Да је видим, и да је обљубим;
„Већ те молим, робињо дивојко! Састави ме с госпојицом твојом, „А ја ћу те липо даровати: „Даћу теби четвере аљине: „Двој од свиле, двоје од кадифе. Кад је било вечер по вечери, Она Митру вечеру носила И узела кључе од чардака, Па га води госпоји дивојки, Деветера врата отворала, Док је Митра дивојки увела; Кад дивојка Митра сагледала, Овако је њему говорила:
„О радости, велика драгости!
„Душо моја, млад Јакшићу Митре!
„Љуби мене, колико ти драго,
« PreviousContinue » |