„И зауче хоџе на џамијам”,
- Дођи брате, осјеци му главу."
Оде Дмитар механџији Јову, Tavern 110
Па он пије вино до јације;
А кад била велика јација,
Заучише хоџе на џамијам”,
Уста Дмитар на ноге лагане,
Прав' отиде Арапову двору,
А кад јунак у авлију уђе,
Па погледа горе уз чардаке,
Ал' још сједи ага Арап-ага:
Вина пије с двома Арапчади,
Вино служи сестра Јакшићева,
Њој говори ага Арап-ага:
„Ој Српкињо, драга моја љубо!
Ево има три пуне године,
Како си се ти моја назвала,
Што во никог од твог рода нема?
„Јал' не маре, јал' не чују за те."
Онда она њему бесједила:
,0 Бога ти, ага Арап-ага!
„Колико је небо од земљице,
„Толико је и мој род од мене."
А то Дмитар и гледа и слуша,
Узе мача у десницу руку,
А буздован у лијеву руку.
А помену Бога јединога,
Прав изиђе горе уз чардаке,
Ману мачем и десницом руком,
Арап-аги одсијече главу,
И посјече двоје Арапчади,
Онда му је сестра говорила:
„Немој, брате, овога малога,
Жами га је, ако је и црно.
Дмитар му је дворе запалио,
Мајку му је коњем погазио,
И његово благо покупио,
Изведе му коње из арова,
Па на коње натовари благо ;
Поврати му жалост за срамоту,
Па узима сестрицу Јелицу,
Па шњом бјежи на воду Ступницу;
А кад дође на воду Ступницу,
Ал’процвили Арапинче црно,
Онда вели Јакшић Димитрија:
„Дај ми, сејо, Арапинче црно,
„Хоће њега ујак забавити." аррение
Она даде Арапинче црно,
Узе њега Јакшић Димитрија,
Растави му главу и рамена,
Па га баци у воду Ступницу,
Онда му је сестра говорила:
„Рашта, брате, да од Бога нађеш? 160 Жами га је, ако је и црно,
„Јер сам њега од срца родила.
Вели њојзи Јакшић Димитрија :
Сестро, ћути, немој будалити;
„Боље ће те браћа удомити,
Бе ћеш бољи пород изродити, "Нег' за оним Арапином црним;
„Од зла рода нек нема порода,
„Од зла псета нек нема штенета.” offspring
Дијоба Јакшића.
Мјесец кара звијезду даницу:
'Бе си била, звијездо данице?
„Бе си била, ђе си дангубила ?
„Дангубила три бијела дана ?"
Даница се њему одговара:
„Ја сам била, ја сам дангубила
„Више б'јела града Бијограда,
„Гледајући чуда великога,
„Бе дијеле браћа очевину,
„Јакшић Дмитар и Јакшић Богдане 74). 10
„Лијепо се браћа погодише,
„Очевину своју под'јелише:
„Дмитар узе земљу Каравлашку,
„Каравлашку и Карабогданску,
„И сав Банат до воде Дунава;
„Богдан узе Сријем земљу равну,
„Сријем земљу и равно Посавље,
„И Србију до Ужица града;
,,Дмитар узе доњи крај од града
„И Небојшу на Дунаву кулу;
„Богдан узе горњи крај од града
,И Ружицу цркву насред града 75).
О мало се браћа завадише,
75) Једни и овдје пјевају Стјепана мјесто Богдана.
76) Та црква и сад стоји у доњему граду, али не служи, него Турци држе у њој барут.
„Да око шта, веће ни око шта:
врана коња и сокола:
Дмитар иште коња старјешинство, „Врана коња и сива сокола,
„Богдан њему не да ни једнога.
„Кад у јутру јутро освануло,
„Дмитар узја вранца великога,
„И он узе сивога сокола,
„Пак полази у лов у планину,
„А дозива љубу Анђелију:
„Анђелија, моја вјерна љубо!
„Отруј мени мог брата Богдана;
Ако ли га отровати не ћеш,
,,Не чекај ме у бијелу двору.""
„Кад то зачу љуба Анђелија,
„Она сједе брижна, невесела,
, Сама мисли, а сама говори :
Што ће ова сиња кукавица!
„„Да отрујем мојега ђевера,
„Од Бога је велика гријота,
„А од људи покор и срамота;
Рећи ће ми мало и велико:
„„Видите ли оне несретнице,
„„Бе отрова својега ђевера ;
"Ако ли га отровати не ћу,
„Не см’јем војна у двору чекати.
„Све мислила, на једно смислила:
„Она оде у подруме доње,
„Те узима чашу молитвену,
„Саковану од сувога злата,
„Што је она од оца донела,
„Пуну рујна наточила вина,
„Пак је носи својему ђеверу,
„Љуби њега у скут и у руку,
„И пред њим се до земљице клања:
„„„На част теби, мој мили ђевере!
На част теби и чаша и вино,
,,,,Поклони ми коња и сокола.
„Богдану се на то ражалило,
„Поклони јој коња и сокола.
„Дмитар лови цијел дан по гори,
И не може ништа уловити;
„Намјера га пред вече нанесе
,,На зелено у гори језеро,
„У језеру утва златокрила,
„Пусти Дмитар сивога сокола,
„Да увати утву златокрилу,
„Она му се не да ни гледати,
Него шчепа сивога сокола
„И сломи му оно десно крило.
„Кад то виђе Јакшић Димитрије,
„Брже свлачи господско одјело,
„Пак заплива у тихо језеро,
„Те извади сивога сокола,
„Па он пита сивога сокола:
,,,,Како ти је, мој сиви соколе,
,,,,Како ти је без крила твојега ?""
Соко њему писком одговара:
,,,,Мени јесте без крила мојега,
,,,,Као брату једном без другога.
„Тад се Дмитар бјеше осјетио,
Бе ће љуба брата отровати,
|