Гледа чету мало и велико,
И Хајкуна са бијеле куле

105

110

Мила сестра Мустај-бега Личког, Пред њоме је ђерђеф од мерџана, 100 У рукама игла од биљура, Пуни злато по бијелу платну; Када виђе чету из планине, Они воде свезана јунака Код његова свијетла оружја, Испред себе ђерђеф отурила, Двије му је ноге подломила, Па је собом била говорила: „Боже мили! чуда великога! „Зла погледа у добра јунака! „Како ли га Турци преварише, „И без ране и без мртве главе „Свезаше му руке наопако?" Кад дружину на рачун узела, Ал' не има друга седмерице. Кад падоше под бијелу кулу, Од Стојана узима оружје, Па оружје носи у ризницу, А Стојана спушти у тавницу У дубину триста ендезета, Бено лежи вода до кољена, А јуначке кости до рамена. Оде беже у нову механу, Оде пити с четницима вино, Да се вали Турцим' Удбињаним",

115

120

125

Каквога је роба заробио.

Подиже се лијепа ђевојка,

Она иде на тавничка врата,
И донесе једну кову вина,
На узицу спушти у тавницу,
Са тавнице грлом довикује:
,0 јуначе, Бог те не убио!
Откле ли си, од које л' крајине?
Како ли се зовеш по имену ?
„Како ли те Турци преварише,
„Те свезаше код оружја руке
Узе Стојан, те он попи вино,
Па ђевојци бјеше бесједио:
Ко ме виче са тавнице б'јеле?
Пиво ми је грло преузело,
„Пусти мене на чекрк узицу,
„Извуци ме до пола тавнице,
„Па ћу тебе онда казивати.”
Кад то чула Туркиња ђевојка,
Пусти њему на чекрк узицу,
На узици куке од челика,
Извуче га до пола тавнице;
Проговара Јанковић Стојане:
„Ко ме пита са тавнице б'јеле?"
Јави му се Туркиња ђевојка:
„Ја те питам, незнана катано!

99

„Ја сам сестра Мустај-бега Личког.” Проговара Јанковић Стојане :

„О Хајкуна, да те Бог убије!

130

135

140

145

150

„Ја сам главом Јанковић Стојане, 155 „Ја сам с тебе допао тавнице; „Пјана су ме Турци преварили, Те свезали наопако руке.

Вели њему Туркиња ђевојка. Чујеш мене, Јанковић-Стојане! , Хоће тебе Турци погубити ; Сјутра тебе хоће понудити, Хоћеш ли се, болан, потурчити. „Потурчи се, Јанковић-Стојане, „А ја ћу ти бити вјерна љуба. „У мог брата Мустај-бега Личког „Та имају двије куле блага : „Једна моја, а друга његова; „Ако буде мријети по реду, „Хоће нама обје останути." Проговори Јанковић Стојане: „А не лудуј, Хајкуна ђевојко! „Бога ми се не бих потурчио, Да ми даду Лику и Удбињу. „Ја имадем у Котарим, блага „Више, Богме, него у Турака, „А бољи сам јунак од Турака. „Ако Бог да, лијепа ђевојко ! „Сјутра прије половине дана „Окренуће скакат Котарани „По Удбињи и око Удбиње, „Извадиће Стојка из тавнице. Одговори Туркиња ђевојка: „Бе не лудуј, Јанковић-Стојане! „Докле твоји Котарани дођу, „Хоће тебе Турци погубити ; „Већ јеси ли, болан, вјере тврде, „Да ћеш мене узет' за љубовцу, „Да избавим тебе из тавнице ?"

19

160

165

170

175

180

185

Вели њојзи Јанковић Стојане:
„Тврда вјера, лијепа ђевојко!
„Узећу те за вјерну љубовцу,
.„Доиста те преварити не ћу."
Кад то чула лијепа ђевојка,
Спушти њега у тавницу тавну,
Па отиде на танану кулу;
Мало време за тим постајало,
Дође беже из нове механе,
Бевојка се премеће по кули,

Њу ми пита Мустај-беже Лички:
„Што је тебе, моја сестро мила?" -
„Не питај ме, брате, Мустај-беже!
„Забоље ме и срце и глава,

„Сву је мене зима обузела:

„Богме, брате, мријети ваљаде:
„Већ ти сједи на меке душеке,
„Да ти паднем у криоце главом,
„Да ја пустим моју гр’јешну душу."
Жао бјеше Мустај-бегу Личком,
Јер од рода више никог нема,
Пусти сузе низ бијело лице,
Па он сједе на меке душеке,
Цура паде у криоце главом,
Једну руку у џепове тура,
Другу руку брату у њедарца,
Док украде кључе од тавнице,
Од ризнице и од коњушнице,
Превали се по меку душеку.
Говори јој Мустај-беже Лички:
„Сестро моја, Хајкуна ђевојко!

190

195

200

205

210

215

220

"Није л' Бог до мука одминула
Јесте, брате, милом Богу вала!"
Подиже се Мустај-беже Лички,
Он отиде на зелену лонџу,
Да вијећу чини с Удбињаним',
Како ли ће уморит Стојана;
А ђевојка на ноге скочила,
Па отвора бијелу ризницу,
Стојаново извади оружје
И накупи егбета дуката,

Па се спусти пред тавницу б'јелу,

Из тавнице извади Стојана,

Одведе га пред подруме б'јеле,
Извадише коње из подрума:
Добра ђога бега Личанина,
Што га јаше на мејдан јуначки,
И вранчића љубе Личанина,
Ког бржега у крајини нема;
Бога јаше лијепа ђевојка,
Стојан јаше вранца од мејдана;
Окренуше пољем широкијем,
Примише се у Огорјелицу,
Од ње право у Кунор планину,
Из Кунора у поље Котарско.
Тада рече Јанковић Стојане:
,0 Хајкуна, лијепа ђевојко!
Баш се мене задријема тешко,
„Већ одјаши од коња ђогата,

„Хоћу мало санак боравити."

Вели њему Туркиња ђевојка:

„Не, Стојане, твога ти јунаштва!

225

230

235

240

245

250