„Гони вранца у равне Котаре, „Па је ласно санак боравити:
„Ја се бојим чете од Турака.”
Не шће Стојан послушат' ђевојке,
Већ од коња добрих одсједоше,
Па он сједе у зелену траву,
А ђевојци у криоце главу,
Заспа Стојан како јагње лудо,
Ал' ђевојка спавати не може.
Док се бијел данак запознаде,
Рано рани Мустајбеговица,
Да обиђе на кули ђевојку,
Болесна је синоћ омркнула ;
Ал' не има на кули ђевојке,
Покупљено из ризнице благо,
У тавници нема Јанковића,
А не има у подруму коња;
Поврати се на бијелу кулу,
Те избаци пушку хаберника ;
Зачу беже на зеленој лонци,
Своме се је јаду осјетио,
Он се вати у џепове руком,
Из џепова кључи покрадени;
Тад повика Мустај-беже Лички :
„Браћо моја, тридест Удбињана!
„Утече ми Јанковић Стојане
„И одведе Хајкуну ђевојку,
Већ на ноге, ако Бога знате!"
Чудан адет бјеше у Турака:
Готови им коњи под седлима,
Добријех се коња доватише,
И широко поље прејездише,
Кунора се горе доватише,
Од Кунора у поље Котарско.
Гледа Хајка из зелене траве,
Често гледа под Кунор планину,
Ал' се прамен запођеде таме
А од паре коњске и јуначке,
Позна брата Мустај-бега Личког
И за њиме тридест Удбињана,
А не смије да Стојана буди,
Већ прољева сузе од очију
По образу Јанковић-Стојана;
Кад се прену Јанковић-Стојане,
Он бесједи Туркињи ђевојци:
„Што је тебе, Туркиња ђевојко!
„Те прољеваш сузе од очију?
„Илʼ ти жалиш брата Мустај-бега?
Ил' његова блага големога?
Ил' ти није у вољу Стојане?"
Одговори Туркиња ђевојка:
0 Стојане, жалосна ти мајка!
„Ја не жалим брата Мустај-бега,
Нит' ја жалим блага његовога,
„Ја сам нама блага понијела;
Ти си мене насред срца мога; Ето, болан, Личког Мустај-бега „И са њиме тридест Удбињана, „Јаши вранца, бјежи у Котаре, „Обоје смо изгубили главе." Када виђе Јанковић Стојане, Он говори Туркињи ђевојци :
"Не һу Богме, Хајкуна ђевојко,
Жао су ми Турци учинили,
„У трави ме пјана притиснули,
Ꭹ
Сад се хоћу дариват са шуром;
„Већ ти јаши вранца од мејдана,
„А дај мене твојега ђогата,
„Побољи је мало од вранчића,
„Да ја идем шури у сретање."
Скочи Стојан на добра ђогата,
А ђевојка на малена вранца,
Бјежи млада бијелу Котару,
А Јанковић бегу у сретање.
Да је коме сјести, те поглати,
Да он види чуда великога,
Кад удари тридест на једнога,
Па не шчека кућа ни једнога!
Тридест Стојан одсијече глава,
И увати Мустај-бега Личког,
Свеза њему руке наопако,
И доћера њега до ђевојке,
Па потеже сабљу оковану,
И ђевојци бјеше говорио:
,0 Хајкуна, сестро Мујагина!
„Ми овако шуре дарујемо."
Па заману сабљом окованом;
А ђевојка подбацила руке:
,,Не, Стојане, твога ти јунаштва!
„Не остави сестру без заклетве,
„И тебе би сестре жао било;
„Врати њега, нек иде Удбињи." Стојан своју сабљу повратио,
Бегу боље попритеже руке,
На га врати натраг у Удбињу
И овако њему бесједио:
„Када, море, у Удбињу дођеш,
„С Удбињаним' сједеш пити вино,
"Лагат немој, већ све право кажи,
"А џаба ти живот на мејдану."
Оде беже у Удбињу свезан,
Стојан оде у равне Котаре,
И одведе Туркињу ђевојку,
Покрсти је и вјенча је за се,
Па је љуби, кадгођ се пробуди.
Диеш женидба Стојана Јанковића.
Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио,
Како бјеше цвијет процватио
У Удбињи у Турској крајини,
На зафалу Туркиња ђевојка,
Мила шћерца аге Синан-аге,
По имену Златија ђевојка;
Глас је дала на четири стране.
Од како се од мајке родила,
Сиротна је Златка останула,
Па је бабо даде на дојиље,
На дојиљу три године била;
Па је бабо даде на чешљање,
На чешљању седам годин била,
Њу ми чешља седам чешљарица,
Њојзи плету тридест плетеница.
Кад јој било седамнаест љета,
До удаје порасла ђевојка,
Млоги су је просци запросили,
Ал' је бабо никоме не даде,
И ком' даде, Златка поћи не ће.
То се чудо на далеко чуло,
Зачуло се у Српске Котаре,
То зачуо сердар из Котара
По имену Јанковић Стојане.
А кад зачу Јанковић Стојане,
Он дозива своју стару мајку:
„0 чу ли ме, моја стара мајко!
„Кувај мени бијеле колаче,
„А ја одох ковати ђогина,
„Ковати га и још опремити.”
Кад то зачу мајка Стојанова,
Она кува бијеле колаче.
Стојан кова и опреми ђога,
Па посједе ђога дебелога;
Бесједи му остарила мајка:
„Ако Бог да, мој сине Стојане?"
А Стојан је мајци бесједио:
„Ој Бога ми, моја стара мајко!
„Ја сам чуо и казују људи,
„Да имаде Туркиња ђевојка
"У Удбињи у Турској крајини,
Чини ми се, за мене би била.
„Гледај, мајко, пребијеле дворе,
„Гледај дворе, и све око двора,
|