Page images
PDF
EPUB

255

260

365

„Гони вранца у равне Котаре,
„Па је ласно санак боравити:
„Ја се бојим чете од Турака.”
Не шће Стојан послушат” bевојке,
Већ од коња добрих одсједоше,
Па он сједе у зелену траву,
А февојци у криоце главу,
Заспа Стојан како јагње лудо,
Ал bевојка спавати не може.
Док се бијел данак запознаде,
Рано рани Мустајбеговица,
Да обиђе на кули ћевојку,
Болесна је синоћ омркнула ;
Ал' не има на кули ђевојке,
Покупљено из ризнице благо,
Утавници нема Јанковића,
А не има у подруму коња ;
Ловрати се на бијелу кулу,
Те избаци пушку хаберника ;
Зачу беже на зеленој лонци,
Своме се је јаду осјетио,
Он се вати у џепове руком,
Из џепова кључи покрадени;
Тад” повика Мустај-беже Лички :
„Браво моја, тридест Удбињана!
Утече ми Јанковић Стојане
„И одведе Хајкуну ђевојку,
„Већ на ноге, ако Бога знате
Чудан адет бјеше у Турака:
Готови им коњи под седлима,
Добријех се коња довaтише,

270

275

280 285

290

295

и широко поље прејездише,
Кунора се горе довaтише,
Од Кунора у поље Котарско.
Гледа Хајка из зелене траве,
Често гледа под Кунор планину,
Ал' се прамен запођеде таме
А од паре коњске и јуначке,
Позна брата Мустај-бега Личког
И за њиме тридест Удбињана,
А не смије да Стојана буди,
Већ прољева сузе од очију
По образу Јанковић-Стојана;
Кад се прену Јанковић-Стојане,
Он бесједи Туркињи ћевојци:
„Што је тебе, Туркиња ћевојко!
„Те прољеваш сузе од очију ?
„Ил” ти жалиш брата Мустај-бега?
„Ил' његова блага големога ?
„Ил” ти није у вољу Стојане?”
Одговори Туркиња ћевојка:
„0 Стојане, жалосна ти мајка !
„Ја не жалим брата Мустај-бега ,
„Hнт ја жалим блага његовога,
„Ја сам нама блага понијела;
Ти си мене насред срца мога;
„Ето, болан, Личког Мустај-бега
„И са њиме тридест Удбињана,
Јаши вранца, бјежи у Котаре,
Обоје смо изгубили главе.”
Када виђе Јанковић Стојане,
Он говори Туркињи ђевојци :

300

305

310 315

[ocr errors]

320

325

„Не by Borме, Хајкуна ћевојко,
„Жао су ми Турци учинили,
У трави ме пјана притиснули,
„Сад се хоћу дариват' са шуром;
„Већ ти јаши вранца од мејдана,
А дај мене твојега ђогата,
„Побољи је мало од вранчића,
„Да ја идем шури у сретање.
Скочи Стојан на добра Богата,
А ћевојка на малена вранца,
Бјежи млада бијелу Котару,
АЈанковић беrу у сретање.
Да је коме сјести, те поглати,
Да он види чуда великога ,
Кад удари тридест на једнога,
Па не шчека кућа ни једнога!
Тридест Стојан одсијече глава,
и

увати Мустај-бега Личког,
Свеза њему руке наопако,
и доћера њега до ћевојке,
Па потеже сабљу оковану,
и ћевојци беше говорио:
„0 Хајкуна, сестро Мујагина!
„Ми овако шуре дарујемо.”
Па заману сабљом окованом;
Ађевојка подбацила руке :
„Не, Стојане, твога ти јунаштва !
„Не остави сестру без заклетве,
„И тебе би сестре жао било;
„Врати њега, нек иде Удбињи.”
Стојаң своју сабљу повратио,

330

335

340

[ocr errors]
[ocr errors][merged small]

Бегу боље попритеже руке,
Па rа врати натраг у Удбињу
И овако њему бесједио:
„Када, море, у Удбињу дођеш,
„С Удбињаним” сједеш пити вино,
„Лагат” немој, већ све право кажи,
„А џаба ти живот на мејдану."
Оде беже у Удбињу свезан,
Стојан оде у равне Котаре,
И одведе Туркињу ћевојку,
Покрсти је и вјенча је за се,
Па је љуби, кадгоћ се пробуди.

355

22.

() ие и женидба Спојана Јанкови .

5

Од како је свијет постануо,
Није љепши цвијет процватио,
Како бјеше цвијет процватио
У Удбињи у Турској крајини,
На заФалу Туркиња ћевојка ,
Мила шћерца аге Синан-аге,
По имену Златија ћевојка ;
Глас је дала на четири стране.
Од како се од мајке родила,
Сиротна је Златка останула,
Па је бабо даде на дојиље,
На дојиљу три године била ;
Па је бабо даде на чешљање,
На чешљању седам годин” била,

10

15

20

25

Њу ми чешља седам чешљарица,
њојзи плету тридест плетеница.
Кад јој било седамнаест љета,
До удаје порасла ћевојка,
Млоги су је просци запросили,
Ал' је бабо никоме не даде,
И ком” даде, Златка поћи не ће.
То се чудо на далеко чуло,
Зачуло се у Српске Котаре,
То яачуо сердар из Котара
По имену Јанковић Стојане.
А кад зачу Јанковић Стојане,
Он дозива своју стару мајку:
„0 чу ли ме, моја стара мајко!
„Кувај мени бијеле колаче,
„А ја одох ковати ђогина,
„Ковати га и још опремити.”
Кад то зачу мајка Стојанова,
Она кува бијеле колаче.
Стојан кова и опреми ђога,
Па посједе ђога дебелога;
Бесједи му остарила мајка:
„Ако Бог да , мој сине Стојане?”
A Стојан је мајци бесједио:
„Ој Бога ми, моја стара мајко!
„Ја сам чуо и казују људи,
„Да имале Туркиња ћевојка
„У Удбињи у Турској крајини,
Чини ми се, за мене би била.
„Гледај , мајко, пребијеле дворе,
„Гледај дворе, и све око двора,

30

35

40

45

« PreviousContinue »