Уставља га ага Синан-ага:
„Слуго моја, од Добуја Мујо!
„Служи мене и трећу годину
„За стотину жутијех дуката.”
Оста Стојан и трећу годину.
Наврши се и трећа година,
Ни ђе Златке ни од Златке гласа.
Онда с агом хесап учинио,
И он пође свом бијелу двору,
Заиста се Златке проћи шћаше;
Доке аги ситна књига дође
Из Кладуше од Хрњице Муја:
„О мој зете, ага Синан-ага!
„Женим брата Гојена Алила,
„Веће хајде мени у сватове,
„Да ми будеш сватски старјешина,
„И поведи моју милу секу,
„Моју секу, твоју вјерну љубу."
А кад аги така књига дође,
Он уставља Јанковић-Стојана:
„Слуго моја, од Добуја Мујо!
„Остани ми у мојему двору
„За петнаест дана бијелијех,
„Ево теби петнаест дуката,
„Док отидем шури у сватове."
Оста Стојан још петнаест дана.
Опреми се ага Синан-ага,
Те он оде у крішну Кладушу;
У двору му нитко не остаде,
Него слуга Јанковић Стојане
И још једна танана робиња.
Данак прође, тавна ноћца дође,
Подигла се танана робиња
Готовити господску вечеру,
Да је носи Златки у кавезе;
Робињу је Стојан сестримио:
„Богом сестро, танана робињо!
„Када Златки понесеш вечеру,
Ти остави врата отворена,
„Да за тобом назорице уђем,
„Не бил Златки лице сагледао :
„Ако Златки ја сагледам лице,
„Даһу теби стотину дуката."
Робиња је за Бога примила:
Каде Златки понесе вечеру,
Оставила врата отворена
Деветера једна за другијем,
За њом Стојан назорице дође.
Таман Златка сједе за вечеру,
Дође Стојан Златки у кавеза;
А кад Златка сагледа Стојана,
Она скочи на ноге лагане,
Она врисну до Бога се чује.
Да кака је! јади је убили!
Љепоте јој у свијету нема;
На њојзи је дивно одијело:
Једна глава, а два истивана;
Једне уши, а двоје минђуше;
Једно грло, три дробна ђердана;
Једно срце, два ћемера златна;
Једне ноге, двоје сандал-гаһе,
Око ногу куном постављене,
Каде шета, да је не кажуља;
Под њоме су два мека душека,
А око ње четири јастука.
Стојану је Златка бесједила:
„Курво слуго, од Добуја Мујо!
„Зар си, море, добро увардао,
"Бе мог баба дома не имаде,
„Те си мени дош’о у кавеза?
, А да сада на чаршију викнем,
„Сад би лудо изгубио главу."
А њојзи је Стојан говорио:
Стани мало, Златија ђевојко!
„Ако сам ти дош’о у кавеза,..
„Ништа теби наудити не ћу:
„Ја нијесам дош'о зларадице,
„Већ су мени аге досадиле
„По кавама и по механама
„Питајући све за твоје лице,
„А ја фалим, а не знам, шта Фалим; Па сам дош'о, да, ти, виђу лице, „Да знам сјутра, шта ћу пофалити. Кад то зачу. Златија ђевојка, Она посла танану робињу На сокака на воду студену, А Стојану тихо бесједила: „Сједи доље, моја вјерна слуго, „Да заједно вечер вечерамо." Сједе Стојан шњоме за вечеру, А кад они вечер вечераше, Бесједила Златија ђевојка: „Слуго моја, од. Добуја Мујо!
„Кажи, море, је ли вјера тврда,
"Би л ме нешто вјерно послужио ? 295 „А дала бих теби доста блага.” Стојан јој се куне и преклиње: „Ој Бога ми, Златија ђевојко! „Јесте вјера тврђа од камена, „Камен би се студен растопио, „Невјере ти не бих учинио. Онда Златка њему бесјеђаше: „Моја слуго, од Добуја Мујо! „Да отидеш ноћас у Котаре „До бијеле Јанковића куле, „Те ми кажи Јанковић-Стојану, „Нека трчи ноћас у Удбињу, „Ја ли ноћас, ја ли баш никада, „Нек ме води ноћас у Котаре; „Ја нијесам лица одгојила „За Удбињских младијех Турака, „Већ за ђида Јанковић-Стојана. „Робињу ћу са собом водити, „А ти, слуго, од Добуја Мујо, „Ти избери једног добра коња, „Купи блага, колико ти драго, „И још руха, кака теби драго, „Па ти бјежи, куда теби драго; „Ако ли ћеш и с нама бјежати, „Ни ми тебе отурит' не ћемо.” Вели њојзи Јанковић Стојане: „Ој Бога ти, Златија ђевојко! Да ти видиш Јанковић-Стојана, "Би л га могла по чему познати?
„Јеси ли га кад видела очима ?”-
Вели њему Златија ђевојка:
„Ој Бога ми, од Добуја Мујо!
„Ја сам вид’ла Јанковић-Стојана,
„Кад похара Лику и Удбињу
„И проведе три синџира робља:
„Један синџир Турака момака,
-Други синџир л'јепих ђевојака,
„Трећи синџир младијех невјеста;
„Проведе их испод наше куле,
„Тад ја бијах од седам година,
„Тада сам га очима виђела:
Повисоко калпак уздигао,
„Има биљег виш десне обрве;
„Рукав диг’о уз бијелу руку,
„Има биљег на десној мишици :
„По том бих га ја могла познати,
„Да га видим мојијем очима."
Кад то зачу Јанковић Стојане,
Брзо скочи на ноге лагане,
Па одлеће низ танану кулу,
Довати се бијела сокака,
И отиде к тетки у механу;
Па бербера себи добавио,
Те се оми и косу обрија,
Па узима своје одијело,
Те од’јело на се ударио;
Па изведе из потаје ђога,
Па се ђогу на рамена баци,
Оде право бијелим сокаком;
А кад дође Синанову двору,
|
