Page images
PDF
EPUB

360

365

370

Те је њега Златка опазила,
Срете њега на мермер-авлији,
У

руци јој Фењер и свијећа,
Она гледа доброга јунака,
Хоһе л' бити Јанковић Стојане.
Стојан калпак високо дигао,
ІІозна биљег виш” десне обрве;
Рукав диг'о уз десну мишицу,
Позна биљег на десној мишици;
А кад Златка познаде Стојана,
Објеси се рукам" о Стојану:
Руке шири, у лице га љуби,
Питају се за здравље лијепо;
Па одоше у ахаре биле,
Опремају три коња витеза :
Једног Златки, а другог Стојану,
На трећему да понесу благо.
А кад они коње опремише,
Онда они иду у ризницу,
Купе благо, које њима драго,
Те на једног коња товарише,
Па се добрих коња довaтише.
Прије зоре и данице сјајне
Дојездише Јанковића кули ;
Сусрете их мајка Стојанова,
Руке шире, у лице се љубе,
Питају се за јуначко здравље;
Ту су вјерне слуге изходиле,
Те им добре коње приватише;
Стојан oдe са Златком на кулу,
Тури с куле дванаест топова,

375

380

385 390

Па он сједе ладно пити вино
У том свану и сунце ограну,
А кад свану и ограну сунце,
Води Златку у бијелу цркву,
Те јї ришћанским крстом покрстио ;
Лијепо јој име избирао:
Била Златка, паке Анђелија;
Па је за се Стојан привјенчао,
Лијеп пород изродио шњоме :
Двије шћери и четири сина.

395

23.

Јанковић С шојан и Смиљанић

Илија).
(комад од пјесме).

Подигла се једна чета мала
отклен ми се вазда подизала,
От Котара крваве крајине ;
Једна чета, три су харамбаше,
Сва три ћу ти по имену казат”:

5

93) Као што г. Теодор Петрановић доказује, н Смиља

нић је Илија живљео у Далмацији у другој половини хүII вијека, него може бити да је мало млађи бно од Стојана Јанковића. О смрти његовој приповиједа се у Хрватској ну Далмацији, да је водећн нз Удбине некаку робнњу стао у планини Вучјаку, већ готово на међн Далматинској, да се одмори, па га ондје стигне Турска потјера и убије.

10

15

20

Једно ми је Смиљанић Илија,
А друго је Јанковић Стојане,
А треће је Мркоња сердаре;
Чета мала за тридесет друга.
Добро чета подранила била,
Прије зоре и прије сабаха,
До сабаха бјеху два сахата.
Доклен свaну и ограну сунце,
Три планине чета прекасала :
Буковицу и Ораховицу,
и Отресу зелену планину;
Док изиде у гору Петрову,
Онђе трудна чета починула,
Стаце пити из тулума вино,
Вино пију тридесет хајдука,
А не пије Јанковић сердару,
Већ пошао чуват' караулу,
Да им отклен не ударе Турци;
Ну да видиш Јанковић-Стојана!
Он изиђе на гору Петрову,
Отклено је хачић погледати,
Погледати у Турску Удбину;
А да видиш бахта у влашета!
Он извади дурбин од биљура,
Па га изви на дванаест ката,
Што му двадест гледаше сахата,
и

двадесет више и четири,
Окрену га крвавој Удбини,
У Удбини с' заб'јељеше куле,
Међу њима превисока кула
Буљубаше од Удбине Муја,

25

30

35 40

45

50

А под кулом лонца и механа,
А у њој су аге Удбињани,
Они рујно испијаху вино,
Међу њима стари TiejФан-ага;
Под механом коло bевојака,
Међу њима одиђар Хајкуна,
Мила сека Муја и Алила,
А каква је, три је јада била!
Баш је љепше у свијету нема,
Баш је љепша од сваке ћевојке,
Абјешња је од брата Алила ;
Кад је виђе силан Јанковићу,
Живо му је срце поиграло,
А за појас свијетло оружје,
У њедрима сахат закуцао,
Ha

прcима токе закуцале,
Па је токе рукам” устављао:
„Стан'те, токе, остале му пусте!
„Ја һу Хајку себе добавити,
„Јал” ћу за њу изгубити главу.”
Па се ђипи од земље на ноге,
Дурбин сави, у њедра га стави
Па с' заскака јунак низ планину,
Право здраво ка дружини дође,
Он дружини Божју помоћ виче,
Дружина му здравље прифатила;
А да видиш Смиљанић-Илије!
Он му даје пуну купу вина
Ожђелдије и добродошлице.
Чашу узе Јанковић Стојане,
А наздравља свој дружини редом,

55

60

65

70

[ocr errors]

75

80

9

А напија што најљепше знаде: „Чујете а” ме, тридесет хајдука! „Ни у здравље моје, ни у ваше, „Већ у здравље онога јунака , „Ко ће поһи у Турску Удбину „До бијеле Муичице куле, Да избави одиђар Хајкуну, „Милу сестру Гојена Алила, „Да поклони мене за љубовцу; „Добро бих га јунак даровао: „Дао бих му хиљаду дуката, „И још више двије пушке мале, „Које стоје хиљаду дуката; „И даћу му мога цеФер,дана, „И дората коња од мејдана; „Ако би му и то мало било, „Бјелу бих му начинио кулу На ливади крај мора сињега, „Дао бих му хиљаду оваца И под њима бијеле јагањце, „Намјестио момке и робове, „Да му чине измет до вијека; „Ако би му и то мало било , „Те с' не буде јунак оженио, „Дао бих му сестру Анђелију, „Које љепше у Котару нема.” Кад то рече Јанковић Стојане, Сви јунаци на ноге скочише, А

у земљу огледали црну, Како расте трава на увојке, Као дојке у младе ћевојке;

85

90

95

« PreviousContinue »