Page images
PDF
EPUB

Те је њега Златка опазила,
Срете њега на мермер-авлији,
У руци јој Фењер и свијећа,
Она гледа доброга јунака,
Хоће л' бити Јанковић Стојане.
Стојан калпак високо дигао,
Позна биљег виш десне обрве;
Рукав диг'о уз десну мишицу,
Позна биљег на десној мишици;
А кад Златка познаде Стојана,
Објеси се рукамʼ о Стојану:
Руке шири, у лице га љуби,
Питају се за здравље лијепо;
Па одоше у ахаре биле,
Опремају три коња витеза:

Једног Златки, а другог Стојану,

На трећему да понесу благо.

А кад они коње опремише,
Онда они иду у ризницу,
Купе благо, које њима драго,
Те на једног коња товарише,
Па се добрих коња доватише.
Прије зоре и данице сјајне
Дојездише Јанковића кули;
Сусрете их мајка Стојанова,
Руке шире, у лице се љубе,
Питају се за јуначко здравље;
Ту су вјерне слуге изходиле,
Те им добре коње приватише;
Стојан оде са Златком на кулу,
Тури с куле дванаест топова,

360

365

370

375

380

385

Па он сједе ладно пити вино
У том свану и сунце ограну,
А кад свану и ограну сунце,
Води Златку у бијелу цркву,

Те ј' ришћанским крстом покрстио;
Лијепо јој име избирао:

Била Златка, паке Анђелија;

Па је за се Стојан привјенчао,
Лијеп пород изродио шњоме:
Двије шћери и четири сина.

23.

390

395

Јанковић Стојан и Смиљанић Илија ").

(комад од пјесме).

Подигла се једна чета мала
Отклен ми се вазда подизала,
От Котара крваве крајине ;
Једна чета, три су харамбаше,
Сва три ћу ти по имену казат’:

5

93) Као што Г. Теодор Петрановић доказује, и Смиљанић је Илија живљео у Далмацији у другој половини ХѴІІ вијека, него може бити да је мало млађи био од Стојана Јанковића. О смрти његовој приповиједа се у Хрватској и у Далмацији, да је водећи из Удбине некаку робињу стао у планини Вучјаку, већ готово на међи Далматинској, да се одмори, па га ондје стигне Турска потјера и убије.

Једно ми је Смиљанић Илија,
А друго је Јанковић Стојане,
А треће је Мркоња сердаре;
Чета мала за тридесет друга.
Добро чета подранила била,
Прије зоре и прије сабаха,
До сабаха бјеху два сахата.
Доклен свану и ограну сунце,
Три планине чета прекасала:
Буковицу и Ораховицу,

И Отресу зелену планину ;
Док изиде у гору Петрову,
Онђе трудна чета починула,
Сташе пити из тулума вино,
Вино пију тридесет хајдука,
А не пије Јанковић сердару,
Већ пошао чуват' караулу,
Да им отклен не ударе Турци;
Ну да видиш Јанковић-Стојана!
Он изиђе на гору Петрову,
Отклено је хачић погледати,
Погледати у Турску Удбину;
А да видиш бахта у влашета!
Он извади дурбин од биљура,
Па га изви на дванаест ката,
Што му двадест гледаше сахата,
И Двадесет више и четири,
Окрену га крвавој Удбини,
У Удбини с' заб'јељеше куле,
Међу њима превисока кула
Буљубаше од Удбине Муја,

10

15

20

25

30

35

А под кулом лонџа и механа,
А у њој су аге Удбињани,
Они рујно испијаху вино,
Међу њима стари Ћејфан-ага;
Под механом коло ђевојака,
Међу њима одиђар Хајкуна,
Мила сека Муја и Алила,
А каква је, три је јада била!
Баш је љепше у свијету нема,
Баш је љепша од сваке ђевојке,
А бјешња је од брата Алила;
Кад је виђе силан Јанковићу,
Живо му је срце поиграло,
А за појас свијетло оружје,

У њедрима сахат закуцао,
На прсима токе закуцале,
Па је токе рукам устављао:
„Стан'те, токе, остале му пусте!
„Ја ћу Хајку себе добавити,
„Јал' ћу за њу изгубити главу."
Па се ђипи од земље на ноге,
Дурбин сави, у њедра га стави,
Па с' заскака јунак низ планину,
Право здраво ка дружини дође,
Он дружини Божју помоћ виче,
Дружина му здравље прифатила ;
А да видиш Смиљанић-Илије!
Он му даје пуну купу вина
Ожђелдије и добродошлице.
Чашу узе Јанковић Стојане,
А наздравља свој дружини редом,

40

45

50

55

60

65

,

А напија што најљепше знаде:
„Чујете л' ме, тридесет хајдука!
„Ни у здравље моје, ни у ваше,
„Већ у здравље онога јунака
„Ко ће поћи у Турску Удбину
„До бијеле Муичице куле,
„Да избави одиђар Хајкуну,
„Милу сестру Гојена Алила,
„Да поклони мене за љубовцу;
„Добро бих га јунак даровао :
"Дао бих му хиљаду дуката,
„И још више двије пушке мале,
„Које стоје хиљаду дуката;
„И даћу му мога џефердана,
„И дората коња од мејдана;
„Ако би му и то мало било,
„Б’јелу бих му начинио кулу
„На ливади крај мора сињега,
„Дао бих му хиљаду оваца
„И под њима бијеле јагањце,
„Намјестио момке и робове,
„Да му чине измет до вијека;
„Ако би му и то мало било,
„Те с' не буде јунак оженио,
„Дао бих му сестру Анђелију,
„Које љепше у Котару нема."
Кад то рече Јанковић Стојане,
Сви јунаци на ноге скочише,

99

A
у земљу погледали црну,
Како расте трава на увојке,
Као дојке у младе ђевојке;

[merged small][merged small][merged small][ocr errors][merged small][merged small][merged small]
« PreviousContinue »