Те је њега Златка опазила, Срете њега на мермер-авлији, У руци јој Фењер и свијећа, Она гледа доброга јунака, Хоће л' бити Јанковић Стојане. Стојан калпак високо дигао, Позна биљег виш десне обрве; Рукав диг'о уз десну мишицу, Позна биљег на десној мишици; А кад Златка познаде Стојана, Објеси се рукамʼ о Стојану: Руке шири, у лице га љуби, Питају се за здравље лијепо; Па одоше у ахаре биле, Опремају три коња витеза:
Једног Златки, а другог Стојану,
На трећему да понесу благо.
А кад они коње опремише, Онда они иду у ризницу, Купе благо, које њима драго, Те на једног коња товарише, Па се добрих коња доватише. Прије зоре и данице сјајне Дојездише Јанковића кули; Сусрете их мајка Стојанова, Руке шире, у лице се љубе, Питају се за јуначко здравље; Ту су вјерне слуге изходиле, Те им добре коње приватише; Стојан оде са Златком на кулу, Тури с куле дванаест топова,
Па он сједе ладно пити вино У том свану и сунце ограну, А кад свану и ограну сунце, Води Златку у бијелу цркву,
Те ј' ришћанским крстом покрстио; Лијепо јој име избирао:
Била Златка, паке Анђелија;
Па је за се Стојан привјенчао, Лијеп пород изродио шњоме: Двије шћери и четири сина.
Јанковић Стојан и Смиљанић Илија ").
Подигла се једна чета мала Отклен ми се вазда подизала, От Котара крваве крајине ; Једна чета, три су харамбаше, Сва три ћу ти по имену казат’:
93) Као што Г. Теодор Петрановић доказује, и Смиљанић је Илија живљео у Далмацији у другој половини ХѴІІ вијека, него може бити да је мало млађи био од Стојана Јанковића. О смрти његовој приповиједа се у Хрватској и у Далмацији, да је водећи из Удбине некаку робињу стао у планини Вучјаку, већ готово на међи Далматинској, да се одмори, па га ондје стигне Турска потјера и убије.
Једно ми је Смиљанић Илија, А друго је Јанковић Стојане, А треће је Мркоња сердаре; Чета мала за тридесет друга. Добро чета подранила била, Прије зоре и прије сабаха, До сабаха бјеху два сахата. Доклен свану и ограну сунце, Три планине чета прекасала: Буковицу и Ораховицу,
И Отресу зелену планину ; Док изиде у гору Петрову, Онђе трудна чета починула, Сташе пити из тулума вино, Вино пију тридесет хајдука, А не пије Јанковић сердару, Већ пошао чуват' караулу, Да им отклен не ударе Турци; Ну да видиш Јанковић-Стојана! Он изиђе на гору Петрову, Отклено је хачић погледати, Погледати у Турску Удбину; А да видиш бахта у влашета! Он извади дурбин од биљура, Па га изви на дванаест ката, Што му двадест гледаше сахата, И Двадесет више и четири, Окрену га крвавој Удбини, У Удбини с' заб'јељеше куле, Међу њима превисока кула Буљубаше од Удбине Муја,
А под кулом лонџа и механа, А у њој су аге Удбињани, Они рујно испијаху вино, Међу њима стари Ћејфан-ага; Под механом коло ђевојака, Међу њима одиђар Хајкуна, Мила сека Муја и Алила, А каква је, три је јада била! Баш је љепше у свијету нема, Баш је љепша од сваке ђевојке, А бјешња је од брата Алила; Кад је виђе силан Јанковићу, Живо му је срце поиграло, А за појас свијетло оружје,
У њедрима сахат закуцао, На прсима токе закуцале, Па је токе рукам устављао: „Стан'те, токе, остале му пусте! „Ја ћу Хајку себе добавити, „Јал' ћу за њу изгубити главу." Па се ђипи од земље на ноге, Дурбин сави, у њедра га стави, Па с' заскака јунак низ планину, Право здраво ка дружини дође, Он дружини Божју помоћ виче, Дружина му здравље прифатила ; А да видиш Смиљанић-Илије! Он му даје пуну купу вина Ожђелдије и добродошлице. Чашу узе Јанковић Стојане, А наздравља свој дружини редом,
А напија што најљепше знаде: „Чујете л' ме, тридесет хајдука! „Ни у здравље моје, ни у ваше, „Већ у здравље онога јунака „Ко ће поћи у Турску Удбину „До бијеле Муичице куле, „Да избави одиђар Хајкуну, „Милу сестру Гојена Алила, „Да поклони мене за љубовцу; „Добро бих га јунак даровао : "Дао бих му хиљаду дуката, „И још више двије пушке мале, „Које стоје хиљаду дуката; „И даћу му мога џефердана, „И дората коња од мејдана; „Ако би му и то мало било, „Б’јелу бих му начинио кулу „На ливади крај мора сињега, „Дао бих му хиљаду оваца „И под њима бијеле јагањце, „Намјестио момке и робове, „Да му чине измет до вијека; „Ако би му и то мало било, „Те с' не буде јунак оженио, „Дао бих му сестру Анђелију, „Које љепше у Котару нема." Кад то рече Јанковић Стојане, Сви јунаци на ноге скочише,
A у земљу погледали црну, Како расте трава на увојке, Као дојке у младе ђевојке;
« PreviousContinue » |