Хоће Мујо цуру и кочије,
Да он шњоме бјежи на Удбину,
Али не да од Сења Тадија,
Већ се туку дрвљем и камењем,
Најпотље се с Мујом уфатио,
Уфатио у кости јуначке,
Па се носе по зелену лугу;
Тадија је пјенам запјенио,
Запјенио пјенам бијелијем,
А Мујо је пола крвавијем;
А око њих Алил опскакује,
Голу носи сабљу у рукама,
Па удара од Сења Тадију,
Седам га је ударио пута,
Седам му је начинио рана,
Седам рана од седам педаља;
Кад допаде од Задра Тодоре,
На Алила ршум учинио,
Алил баци оковану ђорду,
Тодор му је савезао руке,
Па он дође, те говори Мују:
„Чујеш ли ме, са Кладуше Мујо!
„Пушти мени побратима мога,
„Жао ми те погубити, Мујо,
„Јер сам чуо, говоре ми људи,
„Да си добар јунак на мејдану.”
За то Мујо хаје и не хаје,
А кад виђе од Задра Тодоре,
Он потеже тешку топузину,
Па удара са Кладуше Муја,
Док је њега трипут ударио,
С Тадијом је њега раставио,
А с црном га земљом саставио,
Па му свеза наопако руке.
Под Тадију џиде подметнуше,
Тадију су ране освојиле,
Рањена га носе Јанковићу,
А везана Муја одведоше
И дијете Гојена Алила.
У кочије Тадију метнуше,
Код ђевојке рањена Тадију;
Цура дере везене јаглуке,
Те Тадији крвцу устављаше.
Отале се свати подигоше,
Повезане Турке поведоше,
И дођоше Задру бијеломе;
Побацаше Турке у тавницу,
А Тадији хећиме нађоше;
Кад Тадији ране извидаше,
Онда Турке за благо пустише,
И вјенчаше Косу за Тодора.
Давно било, сад се спомињало,
Кано Ђурђев данак у години,
Баш к'о добар јунак у дружини.
Тамо расло клење и јасење,
Међу нама здравље и весеље!
Роисшво Јанковића Сшојана.
Кадно Турци Котар поробише,
Поараше дворе Јанковића,
Заробише Смиљанић-Илију,
Заробише Јанковић-Стојана;
У Илије млада оста љуба,
Млада љуба од петнаест дана;
У Стојана млађа оста љуба,
Млађа љуба од недеље дана;
У Стамбол и одведоше Турци,
Поклонише цару честитоме.
Тамо били за девет година
И десете за седам месеци,
Тамо и је царе потурчио,
Код себе им дворе саградио.
Ал' беседи Смиљанић Илија:
„Ој Стојане, да мој мили брате!
„Сутра јесте петак Турски светац,
„Цар ће отићʼ с Турцима у шетњу,
„А царица с булама у шетњу;
Већ ти кради кључе од ризница,
"Ја ћу красти кључе од арова,
„Пак да пуста блага награбимо,
„Да узмемо два добра коњица,
„Да бежимо у Котаре равне,
„Да гледамо робље неробљено,
„Да љубимо лице нељубљено.”
И ту су се браћа послушала.
Кад освану петак Турски светац, Оде царе с Турцима у шетњу, А царица с булама у шетњу; Стојан краде кључе од ризница, А Илија кључе од арова, Награбише небројена блага, Па узеше два добра коњица, Побегоше у Котаре равне. Кад су били близу до Котара, Ал' говори Јанковић Стојане : „О Илија, да мој мили брате! „Иди, брате, двору бијеломе, „А ја идем моме винограду, „Винограду, моме рукосаду, „Да прегледам мога рукосада: „Ко га веже, ко ли га залама, „Коме ли је допао у руке. Од Илија двору бијеломе, Стојан оде своме винограду ; Нађе мајку Јанковић Стојане, Нађе мајку у свом винограду: Косу реже остарила мајка, Косу реже, па виноград веже, А
сузама лозицу залива И спомиње свог Стојана сина: „Ој Стојане, јабуко од злата! „Мајка те је већ заборавила, ,,Снае Јеле заборавит' не ћу; "Снао Јело, неношено злато!" Божио је Јанковић Стојане: „Божја помоћ, сиротицо стара!
„Зар ти немаш никога млађега,
„Да тебека виноград уради,
„Већ посрћеш стара и невољна?”
Она њему боље одговара:
„Жив ми и здрав, делијо незнана!
„Немам, рано, никога млађега,
„До Стојана јединога сина,
„Њега једног заробише Турци,
„А и њега и Илију мога,
„Стојанова брата стричевића;
„Од Илије млада оста љуба,
„Млада љуба од петнаест дана;
„Мог Стојана млађа оста љуба,
„Млађа љуба од недеље дана;
„Моја снаша Адамско колено,
Чекала га за девет година „И десете за седам месеци, „Данас ми се млада преудаје; „Ја не мого од јада гледати, ,,Већ побего саду винограду.” Кад је Стојан разумео речи, Брзо оде двору бијеломе, Заста тамо кићене сватове, Лепо су га свати дочекали: Како с' коња, таки за трпезу. Кад се Стојан вина понапио, Поче Стојан тијо беседити: „Браћо моја, кићени сватови! „Јели тестир мало попевати ?" Говоре му кићени сватови: „Јесте тестир, делијо незнана !
|