Док он с коњем испријека зађе,
Комнен нави танка џефердана,
А загледа Тала на кулашу,
Њега гледа, пушке огањ даде,
Те погоди Тала на кулашу
С леве стране под пазухо лево,
На другу му страну протерује
Са зрнима џигерице беле.
Паде Тале у зелену траву,
Кулаш оде у поље широко.
Комнен пуни танка џефердана,
Опет бега преко поља равна.
Фрцо био на воду студену,
Таман с воде на кулу изиђе,
у пољу пламен угледао,
Кад је Комнен Тала погубио,
потрча доле у ахаре,
Те притеже на алче колане,
Па се њему на рамена маши,
Док он стиже Комнен-барјактара,
Већ се Комнен горе доватио,
Па се натраг био обазрео,
Те говори Фрце Ибрахиму:
„Врн' се натраг, добри пријатељу!
„Ја сам твоју сестру наумио
"За Ивана за брата мојега,
„Те ми те је жао погубити."
То не слуша Фрца Ибрахиме,
Но се к њему ближе приближава ;
Још га учи Комнен барјактаре:
„Врн’ се натраг, изешће те змија!
„Ја погубих онаке јунаке,
„Још погубих усред поља равна,
„Камо л' тебе погубити не ћу
,,Рђавшега у гору зелену!
„Ваља да си од старијех чуо:
„За хајдуком у гору не иди."
Ал' не слуша Фрцо Ибрахиме,
Но к хајдуку коња натерује;
Наљути се Комнен барјактаре,
Па навија танка џефердана,
Наслони га на јелову грану,
Још загледа Фрцу Ибрахима
Баш у прси, где пуца спучава:
Како пуче пушка џефердане,
Паде јадан Фрца Ибрахиме
Испод пута у зелену траву;
Поврну се Комнен барјактаре,
Те он закла Фрцу Ибрахима,
Да с' не мучи у зелене траве,
Па увати алчу његовога,
Јаше алчу и товари Хајку,
Па отиде горе уз планину.
Мало горе уз планину пође,
Ал' јунаку одолела жеђца,
Како свакем у битке јунаку,
А једну је воду запазио
У планине подоље од друма,
Па се сврну, да сʼ воде напије.
Када близу воде долазио,
Тешка журба на воде студене!
Ту се Комнен чуду досетио,
Па се мало натраг поврнуо,
Веза коња за једну јелику,
Веза Хајку за другу јелику,
Па довати пушку по сриједе,
Те се краде од јеле до јеле,
Прикраде се до воде студене,
Шта да види? Чуда великога!
На воде је тридест Удбињана,
Крај свакога двори по девојка,
Крај курвића Хрње Мустаф-аге
Баш уз њега дилбер Анђелија,
Мила сестра Комнен барјактара
И онога Сењанина Иве!
Кад то виде Комнен барјактаре,
Он запиње танка џефердана,
Наслања га на зелену јелу,
Љуто гледа Хрњу Мустаф-агу,
Њега гледа, пушке огањ дава,
Како га је добро погодио,
Баш у пуца, где му срце куца,
Обори га крај воде студене.
Како пуче пушка џефердане,
Јуриш чини Комнен барјактаре,
отрже мача зеленога,
Па подвикну, што га глас доноси
(Кад подвикну Комнен барјактаре,
Све са јела лисје опадаше):
„Овамоте, Сијењска потеро!
„Ја погубих Турска четобашу,
„Држте друге да ватамо живе!”
Па учини јуриш међу Турке.
Тад' се Турци грдно препадоше,
Сваки бежи те на своју страну,
Ни двојица заједно не беже;
А дотрча Комнен барјактаре
Међ' девојке крај воде студене,
И девојке одмах разговара:
„Не бојте се, тридест девојака!
„Ето стиже чета од Сијења.”
Па загледа Хрњу Мустаф-агу,
Ал у њему јоште куца душа,
Ману Комнен мачем пламенитим,
Те одвоји од Муставе главу,
Па обриса мача зеленога,
Поврну га у коре сребрне ;
Па прилази на воду студену,
Те се ладне воде напојио;
После пуни танка џефердана,
Баци пушку на раме јуначко,
Па позива тридест девојака,
И узимље од Муставе главу,
Па се трагем натраг поврнуо,
Те одреши Хајкуну девојку,
Па ју даје дилбер Анђелији:
„Бидни девер, дилбер Анђелија!
„Наше снахе Хајкуне девојке."
Па одреши алчу Фрцинега,
Јоште му се на рамена маши,
Те полази ка бијелем Сењу.
Да в'иш, брате, чуда великога!
Тридест свата, тридест девојака,
А невеста Хајкуна девојка,
Мили девер дилбер Анђелија,
Која води за руку девојку!
Отидоше право ка Сијењу.
На два сата сунце их засело,
На два сата далеко од Сења;
Кад су дошли у бијело Сење,
Већ два сата ноћи проходило.
Кад су
били двору на помолу,
Из далека Комнен барјактаре
Млоге свеће у конаку види,
Собом мисли, ништа не говори:
Шта ће свеће млоге у конаку,
„Што толике нигда биле несу?"
Па утаја тридест девојака,
Да ни једна није говорила,
Негʼ приђоше тајом до конака.
Баш када су под чардаке били,
Млога журба горе у конаку,
А он тајом иде уз мердивен
И за њиме тридест девојака;
Кад је био горе на чардаке,
Ал да видиш чуда великога!
Сакупио Сијењанин Ива,
Сакупио Сијењске јунаке,
Сву господу и стару и младу,
Па Комнену покој душе даје 26),
Напијају Комнену за душу:
26) т. ј. даје му даћу за покој душе.
|
