„Бог да прости Комнен-барјактара!"
Онда Комнен отворио врата,
Па у друсто добар вече каже,
И баци им до Муставе главу:
„Добар вече, Сијењска господо!"
Кад видеше Сијењска господа,
Све на ноге устануло било,
Све устаде и старо и младо,
Руке шире, те се шњиме љубе:
Благо нама за наша јунака!
„За јунака, Комнен-барјактара!”
Ко не може да стигне у тело
Да пољуби Комнен-барјактара,
А они га љубе у одело.
Још се шњиме изљубили несу,
Ал' девојке отворише врата
И пред њима дилбер Анђелија
Води Хајку за бијелу руку.
Да в'иш, брате, велике радости!
Заседоше за софру јунаци,
А турише Комнен-барјактара,
Турише га у чело трпезе,
Па стадоше напијат у здравље
Њинем брату Комнен-барјактару.
Двојица му напили за здравље,
Па су трећу чашу њему дали;
А он узе чашу у десницу,
Чашу узе, па се прекрстио
И истином Богу зафалио :
„Фала Богу и часу ономе !
„Добар сам ви шиһар шићарио :
„Добио сам Хајкуну девојку,
„Три сам Турске одсекао главе
„Проћу пусте куле карауле;
„Отео сам тридест девојака
"У планине на воде студене,
„Што Мустава био заробно,
њему сам одсекао главу; „Па ето ти, Сијењанин-Иво!
„Твоје благо и моје и твоје,
„Друста немам, да га с њиме делим;
„Твоје токе нек ти опет стоје,
„Само т' не дам танка џефердана:
„Ова ј пушка за ова јунака,
„Од себе ју одвојити не ћу,
„Док с од мене душа не одвоји.”
Вита јело, узаман зелена!
А дружино, узаман весела!
Нек су живе све јуначке главе,
Које дижу чете на крајину!
Олеш женидба Сењанина Ива.
Кад се жени Сењанине Иво,
На далеко запроси ђевојку,
На далеко у земљи приморској
У некака приморскога бана;
Иво проси, бане му је даје.
Млого, кажу, потрошио благо,
До три чизме жутијех дуката;
А за дуго рока оставио,
Одгодио за годину дана,
Док му узри бјелица пшеница
И у брду винова лозица,
И док скупи кићене сватове,
И док дође у приморје равно
По ђевојку питому Ружицу.
Пак отиде двору бијеломе.
Но да видиш хала и белаја!
Натури се алајбег Мехмеде
Од Удбиње од Турске крајине,
Те препроси питому Ружицу.
Више Турчин натурио блага,
Кажу, брате, пуних шест чизама
Све жутијех у злату рушпија;
А за мало рока оставио,
Од првога петка до другога,
Докле само оде у Удбињу,
И сакупи кићене сватове.
Но кад чула лијепа ђевојка,
Доватила дивит и хартију,
Те начини књигу на кољену
Свом драгану од Сења Ивану:
„О Иване, прва срећо моја!
„Не куп свата, не трошидер блага,
„Веће купи тридесет јунака
„По избору бољег од бољега,
„Који воли на бој ударити,
„Него пити жежену ракију ;
„Па ме чекај у Пролом-планини,
На брзо му књигу оправила. Кад Ивану ситна књига дође, Те виђео, што му ситна каже, Удари се руком по кољену: „Авај мене, до Бога милога! Бе ми Турчин одведе ђевојку." Пак дозивље сестрића Тадију: „О Тадија, мој мио сестрићу! „Изиђиде на бијелу кулу, „Развиј барјак, удри у ледину, „А опали двије пушке мале, „Подај хабер Сењу бијеломе, „Те сакупи тридесет јунака; „Немој пуштат рђу под барјака, „Но јунака бољег од бољега ; „Јер ми други одведе ђевојку, „Од Удбиње алајбег Мехмеде." Кад то зачу дијете Тадија, Разви барјак, уд’ри у ледину, А истури двије пушке мале, Хабер даде Сењу бијеломе; Састаде се тридесет Сењана По избору бољи од бољега, А међ њима дијете Тадија, Зелен га је барјак оклопио, А јамака кита од барјака. У том дође Сењанине Иво, Те се чета на пут отиснула; Стиже чета у Пролом планину, А кад дође друму на раскршће, Прошли Турци у приморје равно,
Ал' се јоште повратили нису ;
Ту их чека Сењанине Иво
Од дан' до дан' три бијела дана;
Кад четврто јутро освануло,
Стаде јека равнога приморја,
A удари хука у планину,
Кренуше се кићени сватови
Уз приморје кроз Пролом планину;
Тада рече Сењанине Иво:
„Није л' мајка уродила сина
„И у чету моју опремила,
„Да отиде доље низ планину,
„Да уводи силу и сватове,
„Јели млого коња и јунака,
„Можемо ли боја учинити ?"
Али вели дијете Тадија:
„Мој ујаче, од Сења Иване!
„Ти не држи вјере у другоме,
„Но сам иди, те Турке развиди.
Кад то зачу од Сења Иване,
Оде право друмом низ планину,
Па се попе на јелу зелену,
Оде гледат коње и јунаке:
Има свата три стотине равно
По избору бољи из Удбиње.
Кад то виђе Сењски капетане,
Препаде се, срамота га било!
Те плашљиво у дружину дође,
Мучно дође, а мучније каже:
„Браћо моја, тридесет Сењана!
„Да се, браћо, у со прометнемо,
|
