„Не би Турком осолили ручка,
„Толика је сила у Турчина!
„Но падните по трави зеленој,
„Покријте се грањем јеловијем,
„Докле прође сила и сватови."
Али вели дијете Тадија:
„Мој ујаче, од Сења Иване!
„Не плаши ми по планини друга,
„А ти бјежи, куда тебе драго."
Но Ивана друштво послушало,
Попадаше по трави зеленој,
Покрише се грањем јеловијем;
Ал' не ћеде дијете Тадија,
Већ се вуче од јеле до јеле,
Довуче се друму на раскршће,
Заклони се за јелу зелену.
Ал ето ти силе и сватова :
Напријед је алајбег Мехмеде
На његову ату доратасту,
Голу сабљу баца под облаке,
А у б'јеле дочекује руке ;
За Турчином алајбег-Мехмедом,
За њим иде Осман Туре младо
На вранчићу врата широкога,
На коњу је ноге прекрстило,
Пола голе сабље повадило,
Па удара у ситну тамбуру,
Уз њу Туре Турски попијева ;
За њим иде Плоча Сијаија
На Богату коњу помамноме,
И он пола сабље повадио,
А шешану носи преко крила,
Често гледа тамо и овамо;
А за њим је на кулашу Тале,
Тале бјеше ђевер код ђевојке,
И он води коња под ђевојком.
Кад ђевојка на биљегу дође,
Она викну из грла бијела:
„Бе си, Иво? Ниђе те не било!
„Одведе ме алајбег Мехмеде
„На срамоту тебе и твојима.’
Но то Иво и слуша и гледа,
Па се Иво вере око клада,
К’о шугава коза од обада;
А кад зачу дијете Тадија,
У ђетету срце заиграло,
Па дијете срце слободило:
„Што си ми се, срце, уплашило ?
„Једном си се од мајке родило,
„А другом ћеш, срце, умријети.”
Па довати танку приморкињу,
Којано је пуста харчалија:
Од два грла, од зрна четири,
И сувише дванаест сачама;
Наслони је на лијеву руку,
Те загледа алајбег-Мехмеда,
А десном јој даде ватру живу;
На добро га мјесто погодио,
Под калпака међу оба ока,
Турчин паде у траву на главу;
Но кроз њега зрно пролећело,
Те погоди Осман-Туре младо
У његове токе на прсима,
И он паде у зелену траву,
Ни земља га жива не дочека;
Па до њега бјеше погодило
Посред паса Плочу Сијаију,
Те Турчина укинуло с гласа.
Кад тројицу земљи обалио,
Остали се препадоше Турци,
А повика дијете Тадија:
Бе су ваше? Остале ви пусте!"
На мах пуче тридесет пушака,
На мах паде за тридест Турака ;
Тад хајдуци јуриш учинише,
По планини рашћераше Турке.
Но да видиш будалине Тала!
Како бјеше ђевер уз ђевојку,
Он довати са коња ђевојку,
Па је баци за се на кулаша,
Па побјеже с њоме низ планину;
Од Сењана то нико не виђе,
Јер се бјеху, брате, забавили
Па се пусти за њим низ планину,
Но кад виђе, ђе стићи не може,
А он викну из грла бијела:
„Ујна моја, лијепа ђевојко!
Акне желиш млада погинути, „Посагни се доље попониже, „Укажи ми плећи на Турчину.” Послуша га лијепа ђевојка,
Показа му плећи на Турчину,
Земљи паде дијете Тадија,
Те он гађа на кулашу Тала,
На добро га мјесто погодио,
У аздију међу плећи живе,
Турчин паде са коња кулаша,
Тале паде, Тадија допаде,
Увати му дебела кулаша,
А русу му одсијече главу,
Па одведе коња и ђевојку
На планину Сењанину Иву,
Па овако бјеше говорио:
„Ето, ујко, лијепе ђевојке,
И ето ти Талова кулаша;
„Но ја с тобом друговати не ћу,
„Кад си тако страшљив међу друштвом."
Кунина Злашија.
Књигу пише Хасанагиница
Из Удбиње из Турске крајине;
Мила ћерка Хамзе капетана
Из Клијенка града бијелога,
Те је шаље својој старој мајци:
„У з'о час ме удомила, мајко!
„У Удбињу у Турску крајину
„За мојега Куну Хасан-агу;
Ево има девет годиница,
Како си ме удомила, мајко,
„Још ја не знам, што је мушка глава, „Нит' је моје лице обљубљено:
„Љети ага иде по четама,
„Те доводи танане робиње,
„Па он љуби лијепе робиње;
„Зими ага иде у механе,
„Те он љуби крчмарице младе;
„Већ ти више књига доћи не ће,
„Хоћу ти се млада објесити
„О капији каменој авлији,
„Ил' ћу скочит са бијеле куле,
„Те бијела уломити врата."
Кад је нени така књига дошла,
И кад виђе, шта јој књига каже,
Она тајом другу ситну пише,
Те је шаље лијепој Златији:
„Не вјешај се, мила кћери моја!
„Не вјешај се, не гријеши душе;
„Него чујеш, моја кћери драга!
„Ето близу Сења бијелога
И у Сењу Сењанин-Ивана,
Два пута те у мене просио:
„Ти обуци рухо сератлијнско,
, Обуци се, како мушка глава,
„И усједни агина ђогата,
„Кога ага рани за мегдана,
„Па ти бјежи Сењу бијеломе,
„Једва ће те влаше дочекати."
Кад Златији така књига дође,
Књигу гледа, а на њу се смије ;
Још Златији добра срећа била,
|