Page images
PDF
EPUB

100

105

110

„Не би Турком осолили ручка,
„Толика је сила у Турчина!
„Но падните по трави зеленој,
„Покријте се грањем јеловијем,
„Докле прође сила и сватови."
Али вели дијете Тадија:
„Мој ујаче, од Сења Иване!
„Не плаши ми по планини друга,
„А ти бјежи, куда тебе драго."
Но Ивана друштво послушало,
Попадаше по трави зеленој,
Покрише се грањем јеловијем ;
Ал' не ћеде дијете Тадија,
Већ се вуче од јеле до jеле,
Довуче се друму на раскршће,
Заклони се за јелу зелену.
А ето ти силе и сватова :
Напријед је алајбег Мехмеде
На његову ату доратасту,
Голу сабљу баца под облаке,
А у б'jеле дочекује руке ;
За Турчином алајбег-Мехмедом,
За њим иде Осман Туре младо
На вранчићу врата широкога,
На коњу је ноге прекрстило,
Пола голе сабље повадило,
Па удара у ситну тамбуру,
Уз њу Туре Турски попијева ;
За њим иде Плоча Сијаија
На фогату коњу помамноме,
и он пола сабље повадио,

115

120

125

130 135

[ocr errors]

140

145

А шешану носи преко крила,
Често гледа тамо и овамо ;
А за њим је на кулашу Тале,
Тале бјеше ђевер код ћевојке,
и он води коња под ђевојком.
Кад ћевојка на биљегу дође,
Она викну из грла бијела:
Те си, Иво ? Ние те не бию !
„Одведе ме алајбеr Мехмеде
„На срамоту тебе и твојима."
Но то Иво и слуша и гледа,
Па се Иво вере око клада ,
К'о шугава коза од обада;
А кад зачу дијете Тадија,
У ћетету срце заиграло,
Па дијете срце слободимо:
„Што си ми се, срце, уплашило?
„Једном си се од мајке родило,
„А другом ћеш, срце, умријети.”
Па довати танку приморкињу,
Којано је пуста харчалија:
Од два грла, од зрна четири,
и сувише дванаест сачама;
Наслони је на лијеву руку,
Те загледа алајбег-Мехмеда ,
А десном јој даде ватру живу;
На добро га мјесто погодио,
Под калпака међу оба ока ,
Турчин паде у траву на главу ;
Но кроз њега зрно пролећемо,
Те погоди Осман-Туре младо

150

155

160 165

170

175

У његове токе на прсима,
и он паде у зелену траву,
Ни земља га жива не дочека ;
Па до њега беше погодило
Посред паса Плочу Сијаију,
Те Турчина укинуло с гласа.
Кад тројицу земљи обално,
Остали се препадоце Турци,
А повика дијете Тадија:
„Те су ваше? Остале ви пусте!”
На мах пуче тридесет пушака,
На мах паде за тридест Турака;
Тад” хајдуци јуриш учинише,
По планини рашћераше Турке.
Но да видиш будалине Тала!
Како бјеше ћевер уз ћевојку,
Он довaти са коња ћевојку,
Па је баци за се на кулаша ,
Па побјеже с њоме низ планину;
Од Сењана то нико не виђе,
Јер се бјеху, брате, забавили
Око пуста һара и шиһара;
Но угледа дијете Тадија,
Па се пусти за њим низ плавину,
Но кад виђе, ће стићи не може,
А он викну из грла бијела:
„Ујна моја, лијепа ћевојко!
„Ак” не желиш млада погинути,
„Посагни се доље попониже,
Укажи ми плеһи на Турчину.”
Послуша га лијепа ћевојка ,

180

185

190

Показа му плећи на Турчину,
Земљи јаде дијете Тадија,
Те он гађа на кулашу Тала,

195
На добро га мјесто погодио,
У аздију међу плећи живе,
Турчин паде са коња кулаша,
Тале паде, Тадија допаде,
Увати му дебела кулаша,

200 А русу му одсијече главу, Па одведе коња и ђевојку На планину Сењанину Иву, Па овако беше говорио: „Ето, ујко, лијепе ћевојке,

205 „И ето ти Талова кулаша; „Но јас тобом друговати не ћу, „Кад си тако страшљив међу друштвом."

28.

If унина Злашија.

ел

Књигу пише Хасанагиница
Из Удбиње из Турске крајине,
Мила ћерка Хамзе капетана
Из Клијенка града бијелога,
Те је шаље својој старој мајци:
„У з'о час ме удомила, мајко!
„У Удбињу у Турску крајину
За мојега Куну Хасан-агу;
„Ево има девет годиница,
„Како си ме удомила, мајко,

99

10

„Још ја не знам, што је мушка глава, „Нит” је моје лице обљубљено: „Бети ага иде по четама, Те доводи танане робиње, „Па он љуби лијепе робиње;

15 „Зими ага иде у механе, „Те он љуби крчмарице младе; „Beh ти више књига доћи не ће, Хоћу ти се млада објесити „0 капији каменој авлији,

20 „Ил” ћу скочит” са бијеле куле, „Те бијела уломити врата. Кад је нени така књига дошла, и кад виђе, шта јој књига каже, Она тајом другу ситну пише,

25 Те је шаље лијепој Златији: „Не вјешај се, мила кћери моја! „Не вјешај се, не гријеши душе ; „Него чујеш, моја кћери драга! „Ето близу Сења бијелога

30 и у Сењу Сењанин-Ивана, „Два пута те у мене просио : „Ти обуци рухо сератлијнско, „Обуци се, како мушка глава, и усједни агина ђогата,

35 „Кога ага рани за мегдана, „Па ти бјежи Сењу бијеломе, „Једва ће те влаше дочекати. Кад Златији така књига дође, "Књигу гледа, а на њу се смије; 40 Још Златији добра срећа била,

[ocr errors]

99

« PreviousContinue »