Хасан-аге дома` не бијаше;
Златија се стаде опремати:
Ев облачи зелену доламу,
На којој су токе позлаћене,
Којено су пет стотин' дуката;
А на главу самурли калпака,
Око њега девет челенака
(Да је коме стати погледати,
Како једно другом одговара:
Самур-калпак, а обрве црне,
Одсјаује девет челенака);
А на ноге ковче и чакшире
До кољена у срму залите,
Од кољена извезене златом;
Све агино рухо облачила,
Које ага носи у џамију;
Па припаса свијетло оружје.
Кад се када лјепо опремила,
Опремила и опусатила,
Накупила у егбета блага,
Кака блага? Све жута дуката,
Па отиде у нове арове,
Те опреми агина ђогата,
Кога ага рани за мегдана,
Удри нањга седло позлаћено,
Па по седлу златну абаију,
Подрешена жутим дукатима,
Заузда га уздом позлаћеном;
Па кад хоџа заучи јацију,
Посједнула дебела ђогата,
Окрену га у Кунар планину,
Оде право Сењу бијеломе;
Добар ђого путе увјеџбао
Под његовим Куном Хасан-агом
Идућ често к Сењу бијеломе,
Те јуначку чету четујући.
Каде свану и огрија сунце,
И кадуна на Кунар планину;
Па одсједе дебела ђогата,
Па извади злаћена дурбина,
Она гледи у приморје равно,
Док угледа Сење на крајини,
Бе се б'јеле пребијеле цркве;
Па посједе дебела ђогата,
Окрену га кроз Кунар планину.
Кад је била до Уџбара града,
Ту је каду ноћца застанула,
У механи конак учинила,
И онђе је рујна пила вина,
Па у јутру добро поранила,
Рано дође к Сењу бијеломе,
Кад господа из цркве излази.
Кад изиш'о Сењанине Иво
Са својијех тридест капетана
Па на кули рујно пију вино,
Тад’кадуна пред авлију дође,
На авлији отворена врата,
Ућерала коња у авлију,
У авлији Иванова мајка,
Њојзи Божју помоћ називала,
Она њојзи љевше приватила:
„Бог д’о добро, млади сератлија!”
Њу ми пита лијепа кадуна:
„Ој Бога ти, остарјела бако!
„Јесу лово двори Иванови?”
Вели њојзи мајка Иванова:
„Баш су ово двори Иванови."
Опет пита лијепа Златија:
„Јели дома Иво капетане ?"
Казује јој мајка Иванова:
„Јесте дома Иво капетане,
„Ено њега на бијелој кули
„С његовијех тридест капетана,
„Бе он с њима ладно пије вино."
Па је пита мајка Иванова:
„Ој Бога ти млади сератлија!
„Откуда си? Шта л' за Ива питаш?"
Вели њојзи лијепа кадуна:
„Ја сам, нено, из Турске крајине, Па сам дош'о Иву Сењанину,
Иво ми је Богом побратиме,
Како смо се, нено, побратили, „Од онда се нијесмо виђели." Кад то зачу мајка Иванова, Отрчала на бијелу кулу, Па казује Сењанину Иву: ,0 мој синко, Сењанине Иво! „О „Турско момче у авлију дође, „Казује се, да ти је побратим, „Ја бих млада и остарјех, синко, „Мушке главе љевше видла нисам ! „На њему је дивно одијело
И његову дебелу ђогату,
„Жарко га је огријало сунце,
„Од њег ждрака по авлији бије,
„Те јаркоме одсјаује сунцу."
Када Иван разабра бесједу,
Брже викну своје вјерне слуге:
„Сад Турчину коња приватите,
Па газовете на бијелу кулу.
Одмах слуге коња приватише,
А кадуну за бијелу руку,
Те је воде на бијелу кулу;
Како када на кулу изиђе,
Јунацима Божју помоћ даје,
Они њојзи љевше приватише,
И кадуни мјесто начинише
Уз кољено Сењанин-Ивану,
Па стадоше ладно пити вино,
Јунаци јој ожђелдије дају,
Ожђелдије и добродошнице.
Кад се ладна напојише вина,
Те им винце уљезе у лице,
Проговара Иво Сењанине:
„Ој Бога ти, незнан добар јунак!
„Откуда си, од које л' крајине?
„Како ли се зовеш по имену?"
Проговара лијепа кадуна:
„Ја сам јунак из Турске Удбиње,
По имену Арнаут-Османе,
„Барјактар сам Куне Хасан-аге,
„Па се јесам с агом завадио
„Дијелећи шићар у Удбињи,
„Од аге сам јунак побјегао
„И теби сам данас добјегао, „Турска ми је вјера омрзнула, „А ришћанска јесте омиљела, „Доиста се хоћу покрстити, „Ако мене хоћеш приватити." Кад то зачу од Сења Иване, Он пригрли лијепу Златију, Па говори од Сења Иване: „Бе аферим, Арнаут-Османе! Да ја знадем, да је то истина, „Да се хоћеш јунак покрстити, „Дао бих ти сеју Анђелију, „Анђелију сеју за љубљење, „И још бих ти кулу начинио „Поред моје, баш као и моју, , Дао бих ти пола очевине И сувише небројена блага." Ал' говори лијепа Златија:
Фала теби, Иво господару ! „На твојему таком разговору; „Ја од тебе и не гледам блага, „И ја имам блага небројена; „А чујеш ли, Иво господару! „Доиста те преварити не ћу." Па дозива лијепа кадуна, Она виче Иванове слуге: „Донесте ми егбе са ђогата." Донесоше егбе са ђогата, Пуне пусте жутијех дуката, Па говори лијепа Златија: „Вичи, Иво, твога хазнадара,
|
