„Нек остави егбе с дукатима,
Нек имамо блага за ашлука,
„Да имамо за што пити вино.”
Викну Иво свога хазнадара,
Те однесе егбе с дукатима,
И остави у хазна-одају.
Кад то виђе од Сења Иване,
Он пригрли лијепу кадуну,
Па је љуби међу очи црне:
Бе аферим, Арнаут-Османе !"
Па му чашу вина наздравио.
Пише вино три бијела дана,
Док и света неђељица дође,
Зове Иво сву господу редом,
Па одведе Арнаут-Османа,
Те у цркви њега покрстио
И Јован му име нађенуо,
Зањга своју секу привјенчао.
Кад је тавна ноћца настанула
И млађенце у ђердек сведоше,
Ал' да видиш чуда великога:
Намјери се ђаво на ђавола,
Одмиче се једно од другога.
Кад у јутру јутро освануло,
Поранио од Сења Иване,
Те он шета по бијелој кули,
Па дозива мила зета свога:
„0 мој зете, Јован-барјактаре!
„Јеси ли ми мирно освануо
Јел' ти у ћуд моја Анђа сека?"
Говори му Јован барјактаре:
„Господару, Иво Сењанине! „Јесам теби и здраво и мирно, Ком госпођа у ћуд бити не he? "Ал' ми ј' Анђа нешто невесела. Пита Анђу остарјела мајка: „Кћери моја, лијепа Анђуша! Што си мајци тако невесела? "Ил' те нешто Јован окарао? "Ал' ти није господар по вољи?" Проговара лијепа Анђуша: „Прођи ме се, моја стара мајко ! „Мени Јован ни мукает није, „Нит' ме кара, нити ме милује.” Кад то чула остарјела мајка, Она каже од Сења Ивану : ,0 Иване, да мој мили сине! „Анђа нам је врло невесела, „Јован Анђи ни мукает није." Кад то зачу Иван Сењанине, Он говори барјактар-Јовану: Чујеш море, барјактар-Јоване! „Што је моја сека невесела? „Ти јој ниси ни мукает био!" Проговара Јован барјактаре: „Господару, Иво Сењанине! „Ја се јесам Богу зарекао, „Да јој не ћу лица обљубити, „Доке једном у чету не одем, „Да окушам моју срећу прву „Од како сам вјеру мијењао; „Него дај ми Комнен-барјактара,
„И дај мени до тридесет друга
„Да ја идем у Кунар планину,
„Да почекам Куну Хасан-агу."”
То се Иву од ина не море,
Даде њему Комнен-барјактара,
И даде му до тридесет друга ;
Оде Јован у Кунар планину,
У планини ноћцу заноћили.
Кад у јутру јутро освануло,
Поранила лијепа кадуна,
Те се пење на зелену јелу,
Она гледа друму на пропланке,
Док угледа лијепа кадуна,
Бе промиче барјак кроз планину;
Па се врати натраг у дружину,
Дружини она казивала:
„Ето оздо Куне Хасан-аге
„С његовијех тридест Удбињана,
„Него да их добро дочекамо:
„Ви удрите, који кога може,
„Нек барјактар гледа барјактара,
„Хасан-агу ни један немојте,
„Ја ћу њега жива уватити,
„Јер је бржи ђогат од дората."
То су они у ријечи били,
Док ето ти Куне са дружином.
Како ага у бусију дође,
Одмах пуче тридесет пушака,
Убише му седамнаест друга,
Па за оштро гвожђе приватише,
Осјекоше до тридесет глава,
А побјеже ага на дорату,
А за њиме када на ђогату,
Она ћера агу низ планину,
Док пристиже њега на окуци,
Удари га тешком топузином;
Колико га лако ударила,
Из бојна га седла иставила,
Ага паде, а када допаде,
Бијеле му савезала руке,
Па посједе његова дората,
А ђогата води у поводу,
Па пјешице агу призајмила.
Кад ишћера агу у дружину,
Дорина му поклони Комнену
Па одоше к Сењу на крајину.
Кад су били Сењу бијеломе,
На муштулук Иву отрчаше:
„Дај муштулук, Иван-господару!
Ево теби Јован-барјактара,
'Бе он иде здраво и весело, „Води жива Куну Хасан-агу, „Носи тридест глава јуначкијех.” Кад дођоше у бијело Сење, Проговара од Сења Иване: Бе аферим, мој зете Јоване! „Кад си таки јунак на мегдану." Говори му Златија кадуна : „Господару, од Сења Иване! „На поклон ти шићар од јунака, „А дај мени Куну Хасан-агу,
„И дај мени свилене тенефе,
„Да објесим Куну Хасан-агу."
Даде Иван, не рече ријечи.
Поведоше Куну Хасан-агу;
Кад су били на воду Врбову,
Проговара Златија кадуна:
„Чујеш море, Куно Хасан-ага!
„Виʼш да ћу те сада објесити!
„Ја нијесам Јован барјактаре,
„Веће твоја Златија кадуна:
Ево има девет годиница,
Како си ме од мајке одвео,
„Нијеси ми лица обљубио."
Па објеси агу код Врбове,
Па се врати на бијелу кулу,
Па говори Сењанину Иву,
„Господару, од Сења Иване!
„Ја нијесам Арнаут-Османе,
„Него када Куне Хасан-аге,
„Па сам дошла, да ти будем љуба.” 340
То је Иво једва дочекао,
Води каду у бијелу цркву,
Те изнова каду покрстио,
Дивно јој је име нађенуо,
Дивно име: Питома Ружица,
Па је онда за се привјенчао,
И весеље велико чинио,
Сву господу на весеље звао.
|
