Млади Марјан и Арнаут - Осман.
Књигу пише од Удбине Панџа,
Те је шаље у Сијење Иве:
„Да ме чујеш, Сијењанин-Иво !
Хајде мене мору на закуке
„На мирење и на братимење:
„Доста било боја по крајина,
„Доста нама гинуше јунаци,
„Но ми хајде мира да чинимо;
„Ал да чујеш, Сијењанин-Иво!
„Не поведи сестрића твојега,
Баш сестрића млада Маријана,
„И ја не ћу Арнаут-Османа,
„Јер су оба кавгаџије млади,
Сви можемо изгинути лудо."
Кад он виде, што му књига каже,
То је Иве врло мило било,
Те он купи по Сењу јунаке,
Сакупио тридесет јунака,
А све крадом од сестрића свога,
Од сестрића млада Маријана,
Крадом оде из бијела Сења,
Још за ноћи, мору на закуке,
На мору га јутро осавнуло;
Ал' пре њега уграбили Турци,
Уграбили, и совру завили,
Поседали један до другога,
Уврх совре Панџа од Удбине
И до њега Арнаут-Османе.
Како дође Сијењанин Ива,
Он Турцима Божу помоћ даје,
И сви Турци на ноге устали,
Баш устаде Панца од Удбине,
Руке шири, те се шњиме љуби,
Сваки њему Божу помоћ прима,
Ал' не прима Арнаут-Османе,
Нит' се курва од места помера,
Преко гледа Сијењанин-Иву.
Ал' Ивану место начинише
До истога Панџе Усеина,
C Друге стране Арнаут-Османе,
А остале један до другога,
Измешаше и Србе и Турке,
Па узеше рујно пити вино.
Вино пије Панца од Удбине,
И наздрави Сијењанин-Иве;
Вино пије Сијењанин Ива,
А наздрави Арнаут-Осману;
Кад Осману чаша вина дође,
Он наздрави другу покрај себе:
„Здрав си, брате! да пијемо вино,
„Ни за здравље цара ни ћесара,
„Нити каке проче 27) поглавара,
2) Ову ријеч, прочи, ја нигдје више у народу нијесам чуо, и управо не звам, да ли ју је Анђелко Вуковић, од кога сам преписао ову пјесму, донијо из Косова, или ју је примно у Србију од каквога писара
„Но једнога доброга јунака,
„Ко ће данас заподенут кавгу;
„Ја баш њему напијам у здравље
То наздрави, па попио вино.
Тада редом низа совру дају,
Вино пију и Срби и Турци.
Препаде се Сијењанин Ива
Од беседе Арнаут-Османа,
Те од срца лоше уздануо
За својега млада Маријана,
И погледа ка бијелем Сењу.
Неко види, неко и не види,
Де Иване гледа ка Сијењу,
Добро види Арнаут-Османе,
Па говори Сијењанин-Иве:
„Курво једна, Сијењанин-Иво!
„Што то често гледаш ка Сијењу?
„Ти се надаш од Сења индату,
„Ти све нама од преваре радиш.”
Ал' говори Сијењанин Ива :
ᎪᏗ
„Вера моја тако ми помогла!
„Не надам се од Сења индату,
„Нитʼ ја вама од преваре радим.”
У те речи Сијењанин-Иве
Прамен се је магле заденуо
Преко поља од Сијења бела,
Право иде мору на закуке;
Неко види, неко и не види,
Добро види Арнаут-Османе,
Руком дара Сијењанин-Иву :
„Знаш ли, каже, Сијењанин-Иво,
„На што магла од Сијења слути,
„Која иде на море дебело ?"
То Ивану врло мило било:
„Све на добро, вели, ако Бог да!
„Ја се надам добрем берићету."
То је мало постајало време,
Та се магла примакнула близу,
Тек из магле јунак искочио,
Баш на вранцу млади Маријане.
Како јунак у дружину дође,
Он одседе вранца дебелога,
У дружину Божу помоћ даје:
„Божа помоћ, и Срби и Турци!"
Све на ноге устануло било,
Ал' најпрви Арнаут-Османе,
Руке шири, те се шњиме љуби,
Па Марјану место начињаше
До онога Панце Хусеина,
Али не ће млади Маријане,
Но он седе те баш до Османа,
Па му даше добродошну вина.
Прекрсти се млади Маријане
И помену Бога по закону,
Па наздрави другу покрај себе:
„Здрав си, брате! да пијемо вино,
„Ни за здравље цара ни ћесара,
Нити друге проче поглавара,
, Но једнога доброга јунака,
„Што ће данас заподенут' кавгу ;
„Ја баш њему напијам у здравље."
То беседи, па се напи вина,
Меће очи по дружине редом,
Како му је измешано друсто,
Све измешан Србин до Турчина.
Кад то гледа млади Маријане,
Неко види, неко и не види,
Добро види Арнаут-Османе,
Арнаутски друсту говорио:
„Црн ви живот! изела ве змија!
„Видите ли, да смо изгинули,
„Кака ватра између нас дође!
„Како гледа тамо и онамо,
„Двоји Србе између Турака:
„Виш, да хоће да подене кавгу;
„Већ ни ништа чекат' није вајде,
„Но удрите сваки свога друга,
„Ја ћу најпре млада Маријана."
То беседи Арнаут-Османе,
А баш мисли, да нико не знаде
Од Сењана од Ивина друста;
Алʼ да видиш чуда великога!
Добро знаде, баш који ваљаде:
Разабрао млади Маријане,
Па поскочи, ка' да се помами,
А отрже сабљу пламениту,
удара Арнаут-Османа,
Од једнога два комата гради;
Па у Турке јуриш учинио,
Док се мало време одморио,
Обрну се, шта је учинио :
Од тридесет шездесет зградио,
И најзад је Панџу погубио,
|