Па до Иве сабљу дотерао, Да га није садржало друсто, И њега би онде погубио, Зашто држи веру у Турчину.
Оиеш шо, али друкчије. (из Црне горе).
Књигу пише од крајине Мујо, А шиље је побратиму своме А на име од Сибиња Јанку : „Море чу ли, драги побратиме! „Можли знати, јесли запазио, „Када смо се, побро, братимили, , Братимисмо, а не извршисмо? „Ти окупи тридесет бановах, Но не зови бановац-Секула, Шњима ходи у поље Косово;
„Ја ћу довест' тридест Удбињанах, „Не ћу звати мојега сестрића, А сестрића Грубац-Осман агу: „У вино су љуте пјанаџије, „У дружину брзе кавгаџије, „Па под шатор кад се састанемо „Од пјаности т' заметнути кавгу. Кад је Јанка књига допанула, И он виђе, што му ситна пише Он се мучи, што ће од Секуле; Секулу је санак преварио;
Но је Јанко љуби говорио: „Немој, љубо, доказат' Секули, „Ја на станак у Косово пођох „Побратиму од крајине Мују." Оно рече, на ноге скочио, И поведе тридесет бановах. Када Јанко у Косово дође, И ту Турке под шатором нађе, Међу њима Грубац Осман-ага. Кад је Мујо угледао Јанка, Скочи Туре од земље на ноге, Руке шире, у лица се љубе; Па им Турци мјесто учинише, Па им дају вино и ракију. Кад се рујна понапише вина, Тадер рече од крајине Мујо: „О сестрићу, Грубац-Осман-ага!
Знаш ли, Туре, што смо говорили „Ти уфати побратима мога, „Па му свежи наопако руке." Скочи Туре, ријеч не чинило, И повеза Јанка с бановима; Тадер рече војевода Јанко: „А ох мене! мој мио сестрићу! „Да си овђе с твоијем ујаком, „Не би мене савезали Турци.” Секула је дома остануо, И њега је санак преварио, Брзо заспа, хитро поскочио, Е је ружан санак угледао, Својој ујни санак кажевао:
„Чу ли мене, моја мила ујна! „Мало заспах, виђех санак ружан „За ујака војеводу Јанка: „Провре вода мутна и крвава, „Она провре преосред Косова, „И дофати ујака мојега, „Понесе му коња и оружје;
„Да ј' отиша на станак Турцима, „Ја бих река, да би погинуо." А ујна му ријеч говорила: „Кам да није, дијете Секула! „Отиша је Јанко у Косово, „А на станак од крајине Мују; „Данас те га Турци изгубити.” А кад зачу дијете Секула, Узе брзо коња и оружје,
Он нагони Косовијем вранца,
Пред њим биза 28) самовољна пође, Па Турскога обиде шатора,
Она Јанку уз кољено дође; Пита Јанка од крајине Мујо: „А за Бога побратиме драги!
Чија биза од планине дође,
„Те обиде шатора мојега, „Она тебе уз кољено дође ? „А каква је, јад је задесио! „Окована у фереџу златну; „Бог зна, има добра господара.”
28) Биза у Црној гори зове се исето.
А Јанко му ријеч говорио: „Чу ли мене, драги побратиме! „Ово ми је биза Секулова,
„Кад идемо друмом проз планину, „Обидује многе каравуле, „А да мене не запану Турци." У то скочи од крајине Мујо, И погледа пољем Косовијем, Али виђе коња и јунака, Жестоко ли зечки поскакује! Од друмовах маглу подизаше, Од копитах ватра сијеваше; А внђе га од крајине Мујо, Хитро пита побратима свога: „А за Бога, побратиме Јанко! „Откуд вама љетни дажд находи? „Јер је пала магла Косовијем, „Сијевају из магле свијеће."
Скочи Јанко, гледа низ Косово,
„На дајка се напучио свога,
, Е сам њега дома оставио.”
Тадер рече од крајине Мујо: „О сестрићу, Грубац-Осман-ага! „Отидиде на друм пред Секулом, „Те му спути наопако руке,
„Доведи га мене под шатором, „Да не чини пакост од Тураках." Скочи Туре, коња узјахало, И отиде на друм пред Секулом, И Секули ријеч говорио: „Вежи руке, бановац-Секула! „Иди мудро, не погини лудо!" Секула му ријеч говорио: „О Турчине, жељела те мајка! „Мене ј' мајка на рођењу клела, „Од једнога да не вежем руке. И разгрну међедину суру, Те извади топуз из терћије, Њим удари Грубац-Осман-агу, Паде Осман у зелену граву, Секула му руке савезао,
Остави га насред друма пута, Па потрча Турскому шатору,
И Турски је шатор обиграо,
Па Турцима ријеч бесједио:
„Веж'те руке, пасја вјеро Турци!"
Кад то зачу од крајине Мујо,
Свој дружини савезао руке, Он Турцима, а Секула њему; Па уљеже под шатор Секула, Све избачи Турке и банове, Избачи их насред Косовога,
Да их пече сунце Петровога 29).
29) Ваља да дана или имена, или је погрјешка мјесто
« PreviousContinue » |