Па почину под шатор Секула,
Девет лулах попио дувана;
Па изиде насред Косовога,
И шездесет коња доводио,
Те товари Турке и банове,
Он товари по два на једнога;
Па их зајми преко Косовога,
И дофати Грубац-Осман агу,
Те га бачи на трешељ даиџи;
Све их зајми у Сибињу граду.
Кад Секула на дворове дође,
Он дозива своју милу ујну:
„Ну ход ујна, да растоваримо.
Скочи млада, ријеч не чинила,
Растовари Турке и банове,
Па их мећу у ледну тавницу ;
Вјерна љуба Јанка дофатила,
Те га она бачи у тамницу,
И плећима пао на подницу,
И многе му кости запуцале,
А Јанко је љуби говорио:
„Авај, љубо, да те Бог убије,
„Што учини, памет изгубила!"
А она му тадер бесједила :
"Давно си је, Јанко, изгубио :
„Буд ли хојде у поље Косово,
„Што ти не зва дијете Секулу ?"
Па тамницу ледну затворише,
Ту стојаше за неђељу данах;
Но се Јанко у јад домислио,
У тамницу књигу накитио,
Те ју посла својој сестри Јани:
„Брже Јано, да си двору моме,
Јанко ти се мучно разболио,
„Ходи сестро да се опростимо.”
Теке Јану књига допанула,
Једино је слово погледала,
Брзо Јанку на дворове пође.
То зачуо дијете Секула,
Секула се препаде од мајке,
Из тавнице Јанка извадио.
Каде Јана на дворове дође,
Она Јанка у столове нађе,
Са Јанком се дивно упитала,
Но се Јанко сестри пожалио:
Све јој каза што ј' истина била;
Па је Јанку сестра говорила :
„Чу ли Јанко, живота ми твога!
Да сам тебе нашла у тавницу,
Боље бих ти притврдила руке, „Ту би стоја три године данах „Докле би ти кости окапале." Она скочи, довати Секула: „Хај, Секула, дома да идемо!” Куми Јанко сестру од невоље: „Немој ми га, моја мила секо! „Е ја немам до њега никога.” Ијетко се Јане напучила ;
Па скочила тавници на врата,
Од тамнице врата отворила,
И извади тридесет бановах,
Те их посла Јанку на дворове,
А доведе дијете Секула,
Те посјече тридесет Тураках.
Санак снила Иванова мајка,
Бе је Сење тама попанула,
Ђе се ведро небо проломило,
Сјајан мјесец пао на земљицу
На Ружицу насред Сења цркву;
Бе звијезде крају прибјегнуле,
А даница крвава ижљегла,
А кука јој тица кукавица
Усред Сења на бијелој цркви.
Кад се баба из сна пробудила,
Узе штаку у десницу руку,
Оде право ка Ружици цркви,
Те казује протопоп-Неђељку,
Казује му, шта је у сну снила.
А кад стари баку саслушао,
Он јој оде санак толковати:
„Чујеш мене, остарила мајко!
„Зло си снила, а горе ће бити,
Што је Сење тама попанула,
Оно ће ти пусто останути;
„Што л' се ведро небо проломило,
„И што мјесец пао на Ружицу,
То ће тебе Иво погинути ;
„Што су зв'језде крају прибјегнуле,
То ће остат' млоге удовице;
„Што ј' Даница крвава ижљегла,
„То ћеш стара остат' кукавица ;
„Што л’ти тица кука на Ружици,
„То ће ти је оборити Турци,
„А и мене стара погубити,"
Тек што стари у ријечи бјеше,
Ал ето ти Сењанина Ива,
Сав му вранац у крв огрезнуо,
На Ивану седамнаест рана,
Носи десну у лијевој руку;
Догна вранца пред бијелу цркву,
Па говори остарилој мајци:
Скин' ме, мајко, са коња вранчића, „Умиј мене студеном водицом,
„А причести вином црвенијем."
Хитро га је мати послушала,
Скиде њега са коња помамна,
Па га уми студеном водицом,
И зали га вином црвенијем;
Па га пита остарила мајка:
„Што би, сине, у земљи Талији?"
„Добро, мати, у земљи Талији :
„Доста, мајко, робља наробисмо,
„А јошт више блага задобисмо,
„Па се здраво дома повратисмо;
"Но кад бисмо на првом конаку,
„Ту нас стиже и прва поћера,
„Црни коњи, а црни јунаци,
, Црне носе око главе чалме,
„По једном се ватром претурисмо
„Од њих нико не остаде, мајко,
„Од нас нико не погибе, мајко;
„Но кад бисмо на другом конаку,
„Ту нас стиже и друга поћера,
„Бјели коњи, а бјешњи јунаци,
„Бијеле им око главе чалме,
„По једном се ватром претурисмо,
„Од нас нико не погибе, мајко,
„Од њих нико не остаде, мајко;
„Но кад бисмо на трећем конаку,
„Ту нас стиже и трећа поћера,
„Црна струка, а дугачка пушка,
„Прегореле ноге до кољена,
„По једном се ватром претурисмо,
„А по други бити започесмо,
„Од њих, мајко, нико не погибе,
„Од нас, мајко, нико не остаде,
„До остаде твој сине Иване,
„И он ти је рана допаднуо,
„Ево десне у лијевој руке!"
То говори, а с душом се бори,
То изусти, лаку душу пусти,
И умрије, жалосна му мајка!
Бог му дао у рају насеље!
Нама, браћо, здравље и весеље!
Смрш Илије Смиљанића.
Нешто пишти у зеленој трави:
Ил' је вила, или љута гуја?
Нит' је вила, нити љута гуја,
Веће пишти Смиљанић Илија,
|