„Ране су ми, брате, одољеле."
Вели њему Мандушићу Вуче:
„Мореш ли ми, драги побратиме,
„Мореш ли ми, ране пребољети,
„Да ти тражим лагане хәһиме,
„Да ти градим мекане мелеме ?"
Проговара Смиљанић Илија:
„Не мучи се, не тражи хећима,
„Не харчи се, не гради мелема,
"Већ ме носи моме б'јелу двору,
„Моме двору, мојој старој мајци,
„Да ми мајка моје ране вида,
„Љуба моја да стере постељу,
„Сеја моја да ме водом поји."
Вели њему Мандушићу Вуче:
„Да те носим, побро, моме двору,
,Мати моја да ти ране вида,
„Љуба моја да стере постељу,
„Сеја моја да те водом поји.”
Проговара Смиљанић Илија:
„Аја Богме, драги побратиме!
„Туђа мајка ране повређује,
„Туђа љуба бреговито стере,
„Туђа сеја горком водом поји.”
То изусти, а душицу пусти.
Свашови Нука Новљанина.
Кулу гради Нуко Новљанине
У Новоме граду бијеломе,
ширину од триста табана,
У висину од девет тавана;
Од Солуна пет стотин чекића,
Три стотине ђеце аргатара;
Градио је четири године.
Кад је Нуко кулу начинио,
Мајсторима благо одбројио,
На демир се пенџер 30) наслонио,
Чини сеир бијела Новина,
Сав му Нови кула натфатила ;
А у Нуке нигђе никог нејма,
Потље једна на оџаку мајка,
Пак је Нуки мајка бесједила:
„А мој сине, Новљанине Нуко!
„Кад си таку начинио кулу,
„Јер се не шће оженити, сине,
„Док ти могу по двору ходити
„И од двора кључе преносити ?”
Онда Нуко мајци говорио:
„Ја старице, моја мила мајко!
,,Ево пуне три године дана,
„Како тражим за себе ђевојке:
30) Демир иенџер значи гвозден пенџер, као и у сти
Ђе ја нађем за себе ђевојку,
„Нема, мати, за нас пријатеља;
„'Бе ја за нас пријатеља нађем,
„Нема, мати, за мене ђевојке.
„Већ сам чуо, моја мила мајко!
„Тамо доље код Градашца б'јела
„У некака Јусуф-алајбега
„Има, мати, сирота ђевојка,
А и за нас добри пријатељи;
„Већ ми, мати, спремај брашњенице,
„Хоћу ићи ка Градашцу б'јелу,
„Да ја просим сироту ђевојку."
Стара мати тешко 31) дочекала,
Па Нукици спрема брашњенице,
Нуко спреми себе и дорина,
Па посједе претила дората,
Оде право ка Градашцу б'јелу,
Бјелу двору Јусуф-алајбега.
Лијепо га беже дочекао,
Три бијела дана придржао,
Виђе Нуко сироту ђевојку,
Севдис’о је и бегенис’о је,
Нуко проси, алајбег му даје.
Док је Нуко цуру испросио
И на цуру прстен ударио,
И док рече: „Моја је ђевојка,"
Он похарчи хиљаду дуката;
На прстену свадбу уговара:
31) Тешко овдје значи једва.
Ова свадба до мјесеца дана, „Док ја дођем бијелу Новину „И покупим кићене сватове." Отален се Нуко подигнуо, Оде Нуко бијелу Новину, У путу га књига достигнула Од сироте лијепе ђевојке, У књизи је цура накитила: „Мој драгане, Нуко Новљанине! „Не води ми мложине сватова, Сирота сам лијепа ђевојка, „Пуно свата дароват не могу; „Три хиљаде и триста сватова, „То ти могу даривати, Нуко. Кад је Нуко књигу прегледао. И Нуко се књизи зачудио, Што му пише сирота ђевојка, И у чуду ка Новину дође. Када дође бијелу Новину, Спреми дора у подруме доње, Па он иде на танану кулу, Па узима дивит и хартију, Ситну књигу на кољену пише, Те је шаље у Турску Удбину На кољено Хрњици Мустафи: „Ето књига, Хрњо Мустаф-аго! "Ходи мени у сватове, Мујо!
,,Да ми будеш сватски старјешина, 80 И поведи свог брата Алила,
„Да ми буде ђевер уз ђевојку,
„И поведи хиљаду сватова."
Па је другу књигу накитио,
Те је шаље Куни Хасан-аги:
„Ето књига, Богом побратиме!
„Поведи ми хиљаду сватова.”
Па је трећу књигу накитио,
Те је шаље ка Пећини Стјени
На кољено Ковачевић-Рами :
Ето књига, Ковачевић-Рамо!
„Хајде мени у сватове, побро!
„И поведи хиљаду сватова "
Па четврту књигу накитио,
Те је шаље побратиму своме,
Побратиму, Накић-Хусеину:
„Хајде мени у сватове, побро!
„И поведи триста коњаника.”
Па је пету књигу накитио,
Те је шаље Лики и Крбави
На кољено Личанину Талу:
Хајде мени у сватове, Тале!
„Да ми будеш чауш у сватов'ма,
„И поведи тридест Орашана."
Таке књиге Нуко растурио,
Па он сједе код демир-пенџера,
На демир се пенџер наслонио,
Чини сеир бијела Новина;
Ал ето ти поште књигоноше,
Пошта бјеше танано Латинче,
Капу скида, Бог помоћ назива 32)
32) Мјесто „Бог помоћ” у говору би се казало Божју помоћ.
|