Има, брате, од по сата више;
Онда Крла прве оставио,
Мало зеки дизгин попустио,
Па он гони Иван-капетана;
Мало гони, ал' га стиже брзо,
На спрам њега уставља зеленка,
Te му зеко иде из дизгина.
Кад на трећи сахат наступише,
Нешто Крли очи утекоше
У напредак уз поље широко,
Ал' пред њиме од Ердеља бане
На вранчићу коњу маменоме
Далеко је бане измакао,
Не би дуга пушка донијела.
Па поћера од Ердеља бана;
Мало гони, ал' га стиже брзо,
Па спрам њега уставља зеленка,
Те му зеко из дигина иде.
Тако ишли хода три сахата,
На четврти када наступили,
Нешто Крли очи утекоше
У напредак уз поље широко,
Али пред њим Хрњичин Алиле
На ђогату коњу Хрњичином!
Далеко је Алил одмакнуо,
Има, брате, хода по сахата!
Онда Крла оставио бана,
А зеленку дизгин попустио
И показа златну бакрачлију,
Па поћера Мујина Алила;
Мало гони, алга стиже брзо,
Како дође, онако и прође;
Алил виче грлом бијелијем:
„Побратиме, Крла капетане!
„Зар не жалиш, сам те Бог убио!
„Зар не жалиш претила зеленка ?
„Таког коња у Турчина нејма,
"У Турчина, ни у каурина:
„Одлетиле плоче све четири,
„Из копита црна крвца иде,
„Хоће њему одлећет' копита."
Жао Крли претила зеленка,
Устави га насред поља равна,
Па одјаха претила зеленка,
Te
му диже ноге све четири,
И на њима плоче све четири!
Виђе Крла, ђе га преварише,
Па посједе свог коња зеленка,
Окрену га уз поље широко,
Па поћера Мујина Алила,
Тадʼ потеже из чизме канџију,
Па састави претила зеленка,
Удара га с обадвије стране.
Да је коме стати погледати,
Би рекао и би се заклео,
Да се зеко земље не дод’јева,
Већ су подањ крила подметнута.
Мало гони, ал' га стиже брзо,
Како дође, онако и прође,
Па доћера коња до ђевојке.
Код ђевојке одсједе зеленка,
Покупи јој из крила дукате,
А ђевојци коња додаваше,
Те ђевојка добра зеку вода.
У то доба Хрњичин Алиле 35)
На ђогату коњу Хрњичином,
Па говори Крли капетану :
„Побратиме, Крла капетане!
„Твоје рушпе, а наша ђевојка;
„Турска вјера поднијет не море,
„Да каурин обљуби Туркињу, "
Онда рече Крла капетане:
„Побратиме, Гојени Алиле!
„Ја сам Богу јемин учинио,
„Да се не ћу оженит' влахињом,
„Већ Туркињом лијепом ђевојком;
„Данас ми је Бог у срећи даде."
Опет му је Алил говорио :
„Твоје рушпе, а наша ђевојка;
„Турска вјера поднијет' не море,
„Да каурин обљуби Туркињу.”
Њему Крла тихо говорио :
„Побратиме, Гојени Алиле!
„Ја сам Богу јемин учинио,
„Да се не ћу оженит' влахињом;
А да сам се ћео оженити,
„Ја бих до сад пород изродио;
„Веће сам се Богу затекао,
„Да се хоћу оженит' Туркињом:
„Данас ми је Бог у срећи даде,
„Те је данас добих на јунаштву."
Више Алил не шће говорити,
Већ потеже двије пушке мале,
Обје Крли у њедра сасуо.
Нуто Крле, среће добре ти је!
На њему је панцијер-кошуља,
Ни једна му ране не зададе;
Он допаде до зеленка свога,
Свом зеленку у седлу пануо;
У та доба оба капетана 36),
Па за оштре сабље прифатише,
Међу Турке јуриш учинише,
А за њима табор навалио.
Ту се с мјеста кавга заметнула,
Смјешаше се Турци и каури,
Стаде фука крсташа барјака,
Стаде црне земље тутњавина;
Ни брат брата познат не могаше,
Камо ли ће Турчин каурина!
Неки вели: „Јао моја мајко!"
Неки вели: „Прифати ме, друже!"
Неки друже уз долину струже.
А шта ћу ти дуљит' лакрдију?
Било јада и тамо и амо.
Од Турака нико не утече,
Утекоше до три поглавице.
Бијел Новин власи поробише,
Узе Крла сироту ђевојку,
Одведе је на танану кулу
И вјенча је себи за љубовцу,
Шњом у кули пород изродио.
Тад' је Нови под кауре пао,
Како тада, тако и данаске.
Женидба Ивана Ришњанина.
Књигу пише Новљанин Алија
У Новоме граду бијеломе,
Те је шаље од Озина краљу:
„Чујеш мене, од Озина краљу!
„У тебе ми чудну ћерку кажу
„На удају дилбер Јефимију;
„Хоћеш ли је мене поклонити,
Нека буде млада агиница ?”
Дође књига бијелу Озину
На кољено од Озина краљу,
Књигу гледа од Озина краљу,
Пак Алији другу отписује:
"Јест истина, што ти људи кажу,
"У мен има ћерка на удају,
„Али сам је другом поклонио
„Још нејаку од седам година,
„Поклонио Ришњанин-Ивану;
„Ришњани су на гласу јунаци,
„Досадиће и мене и тебе."
|