Кад Алији ситна књига дође,
Те он виђе, што му књига каже,
Брже краљу другу отписује:
„Чујеш ли ме, од Озина краљу!
Ето мене у неђељу прву
Са мојијех хиљаду сватова."
Дође књига од Озина краљу,
Књигу гледа од Озина краљу,
Књигу гледа, а сузе прољева ;
Пита њега ћерца Јефимија:
,0 мој бабо, од Озина краљу!
Откле књига? огњем изгорјела!
„Те је чатиш, а сузе прољеваш."
Вели њојзи од Озина краљу:
„Шћери моја, дилбер Јефимија!
Што си мене одвише лијепа,
„Да је Бог до, да си ми слијепа!
„Не просе те млади капетани,
„Ни од мора морски џенерали,
„Већ те просе Турци и хајдуци :
Beh
„Једно проси Ришњанин Иване,
„А друго је Новљанин Алија;
, Ето нама Новљанин-Алије,
Ето нам га са хиљаду свата,
„Шћери моја! у неђељу прву."
Кад то зачу дилбер Јефимија,
Скочи млада на ноге лагане,
Пак довати дивит и хартију,
И начини књигу на кољену
Свом
Драгану Ришњанин-Ивану :
„Мој драгане, Ришњанин Иване!
„Ако мислиш за мене питати,
„Препроси ме Новљанин Алија,
"И ево га с хиљаду сватова,
„Мој Иване! у неђељу прву."
Пак дозива свога милог брата,
Свога брата, Краљевић-Михајла :
„Иди, брате, у подруме доње,
„Те избери коња најбољега;
„Узми, брате, од тридест једнога,
„Два поведи јоште у поводу,
,,Пак ти трчи Рисну на крајину
Ришњанин-Ивану
„Подај њему овај лист хартије."
Скочи Мићо на ноге лагане,
Па он оде у подруме доње,
Те опреми помамна ђогата,
Књигу врже у свил'не џепове,
Богату се баци на рамена,
Па окрену Рисну на крајину.
По вечери у Рисно је дош'о
Пред авлију Ришњанин-Ивана,
Па он куца халком на вратима.
Иван сједи на тананој кули,
Те он пије црвенику вино,
Служи му га Облачићу Раде;
Тад' говори Ришњанин Иване:
„Слуго моја, Облачићу Раде!
„Спадни, Раде, низ танану кулу,
„Те отвори на авлији врата,
„Нетко куца халком на вратима;
„Али пази, не погуби кога
„Од нашијех вјерних пријатеља.”
Оде Раде низ танану кулу,
За њим палош басамаке броји
Од мушкијех пуно девет педи;
Кад он сиђе низ танану кулу,
Да отвори на авлији врата,
Проговори громовитим гласом:
Тко то куца халком на вратима ?
„Тражи ноћас врага око врата."
Јави му се Краљевић Михајло:
„Ја сам, брате, Облачићу Раде."
Отвори му од авлије врата,
Пак се с њиме у образ пољуби;
Води коња у подруме доње,
А Михајла на бијелу кулу.
Пред њим Иво на ноге скочио,
У б'јела се лица изљубише,
Пан сједоше за софру готову.
Чашом здрави Ришњанин Иване,
А Михајло књигом из њедара.
Књигу гледа Ришњанин Иване,
Када виђе, што му књига каже,
Пламен му се уз образ запали.
Гледа њега Облачићу Раде,
IIa
говори Ришњанин-Ивану:
„Господару, Ришњанин-Иване!
„Откуд књига? од каква ли града?
"Ал' ј' од града, ал' је од мејдана?
„Што се пламен уз образ запали ?"
Проговара Ришњанин Иване:
„Слуго моја, Облачићу Раде!
„Ова књига није од мејдана, „Већ је књига од моје ђевојке, „Од ђевојке прве заручнице; „Њу ми јесте други препросио „На срамоту мене и мојима, „Препросио Новљанин Алија, „Ето њега у неђељу прву, ,Слуго моја! са хиљаду свата, „У Озину граду бијеломе; „Веће узми крсташа барјака, „Пак ти стрчи низ бијелу кулу, „Те удари копље у ледину,
И избаци двије пушке мале: „Брже купи хиљаду Ришњана, „Да идемо дочекатʼ Алију." Вели њему Облачићу Раде: „Господару, Ришњанин-Иване!
„Док ти скупиш хиљаду Ришњана,
„И док одеш бијелу Озину,
„Алија ће одвести ђевојку;
„Кад замакне у Нови с ђевојком,
„Нема фајде ићи за Алијом;
„Већ с опремај на тананој кули:
„Удри на се рухо крајишничко,
„Какво носе млади крајишници,
„Док ја спаднем низ бијелу кулу,
„И опремим два коња витеза:
„Мене Вилу, тебе Ластавицу,
„Да идемо бијелу Озину,
„Не бил тамо застанули Турке,
Па што нама Бог и срећа даде."
Док с' он спреми на бијелој кули,
Рад' изведе два коња витеза;
Машише се коњма на рамена,
Отидоше бијелу Озину.
Кад су били друму на раскршће,
Бе излазе друми од Новога,
Рече ријеч Облачићу Раде:
„Господару, Ришњанин-Иване!
„Прошли су нам Турци у Озина,
„Погнај коња, да идемо брзо,
„Не би л' тамо застанули Турке.”
У то доба под Озин дођоше ;:
Турци пали около Озина,
Разапели по пољу шаторе.
Тад' говори Облачићу Раде:
„Господару, Ришњанин-Иване!
„Кад будемо под бијелу кулу,
„Ти привати коња и мојега,
„Па окрећи коње испод куле,
„Ја ћу ићи на танану кулу,
„На кули је Новљанин Алија,
„Он са краљем пије рујно вино.”
У то доба под бијелу кулу;
Од добријех коња одјахаше,
Узе коње Ришњанин Иване,
Оде Раде на танану кулу;
Ал' на кули тридесет Новљана,
Међу њима Новљанин Алија,
А до њега од Озина краљу.
Како дође Облачићу Раде,
|
