Од Мостара Џангу буљубашу;
То вам само старјешине кажем,
За свакијем пет стотин Турака ;
Одведе их до Јанока града.
У Јанка је лоша срећа била,
Бетића се дома не десило,
Ни његових Јаночких катана,
Отиш'о је Јанко преко мора,
Преко мора, на Шамлије Турке,
Код двора му нико не остао,
Сав му Турци Јанок похараше,
Из Јанока робље поведоше.
Кад се збише у поље Јаночко,
Сви су Турци, а једнога нема
(А нико их ни потући нема),
Нема оног Тала на кулашу;
Њега жале по ордији Турци:
„А бре медет! на кулашу Тале!
„Да ђе си нам изгубио главу?"
Истом они у ријечи бише,
Ал' ето ти Тала на кулашу,
И он носи до тридесет глава,
Све исјек'о бабе по Јаноку,
Старе бабе и ђецу нејаку;
Онђе му се потпрдују Турци:
„Јао Тале! за луду те вале!
„Не имаде да јунаке сјечеш,
Већ исјече бабе по Јаноку,
Старе бабе, и ђецу нејаку!
„Јер ти кога роба не зароби ?
„Да куд ће ти покор и срамота ?
„Сад се немаш чиме повалити."
Ражљути се будалина Тале,
И он просу до тридесет глава,
На се метну Српско одијело,
Ка што носи Шарићу Цвијане,
Прав' отиде у Српске Котаре ;
Ал' је Тале запазио, курва,
А баш сестру Јанковић-Стојана,
Јал'' одвести, јали главу смести.
Кад он дође Стојанову двору,
Али Стојан крсно име служи,
У прољеће светитеља Ђурђа;
У двору му млога гостиница,
Пред двором му дивно коло игра,
Коловођа сестра Стојанова,
А каква је! да од Бога нађе !
Та љепша је од бијеле виле:
Очи су јој два камена драга,
Два образа два Ђула румена,
Обрвице с мора пијавице,
Трепавице крила ластавице,
Бјели зуби два низа бисера;
А танка је, како и шибљика;
Висока је, како оморика;
Каде игра, канда паун шеће;
Кад говори, к'о да голуб гуче;
Кад се смије, канда сунце грије;
Под грлом јој три ситна ђердана,
Два од злата, трећи од бисера;
Стоји звека на врату ђердана,
Стоји шкрипа скута од сандала.
Кад је згледа будалина Тале,
Увати га Чивутска грозница.
Онда јој је Тале говорио:
Анђелија, секо Стојанова! „Донесдер ми студене водице, „Јер сам, душо, врло ожеднио. Анђелија рода господскога, Она њему добро одговара: Бога теби, незнана делијо!
„Иди к њима, те се напиј вина, „А ја ћу ти коња приватити."
Ал' се вати Тале у џепове,
Те извади три прстена златна :
„На ти, Анђо, три прстена златна:
„Ја сам онај Шарићу Цвијане,
„Што те мени Стојан поклонио.” Превари се, уједе је гуја,
Па се вати, да узме прстење,
Па је баци за се на кулаша,
Па побјеже преко пољашњоме,
А попјева танко гласовито :
"Сив соколе, ђе си долетио,
„Да хоћеш ли здраво излетити
„И изнијет тицу препелицу ?"
Повикаше из кола ђевојке:
„О Стојане, жив те Бог убио !
„Славу славиш, ал' ти не помаже;
Ево дође једна потурица
„И на њему Српско одијело,
„Однесе ти сестру Анђелију
„На кулашу коњу великоме,
„На срамоту од таких сердара."
За то Стојан ни хабера нема,
Већ изиђе на високу кулу,
Па привали четири гласника,
Хабер даје на четири стране,
Па се врати, сједе пити вино.
И то вриме за дуго не било,
Ал ето ти четири сердара,
Ето првог Шарића Цвијана,
И он води хиљаду момака;
И другога Вида Жеравице,
И он води шест стотин’коњика,
И трећега Смиљанић-Илије,
И он води хиљаду момака,
Све коњика љутих оклопника ;
И четвртог Мандушића Вука,
Он не води ни једнога друга,
Прав одоше трагом за Турчином.
У Турчина добар кулаш био,
Далеко је Турке сустигао,
На Попини сниже Велебита.
Кад му Турци згледаше ђевојку,
За њу једну по четири дају,
И дају му хиљаду дуката;
На то Тале ни да гледа не ће.
Ту се мало забавише Турци
Гледајући сестру Стојанову;
Ал' говоре аге и спахије:
„Хајте, Турци, да брже идемо,
„Не би ли се горе доватили ;
„Јер се дигла магла од Котара,
„А кроз маглу сијевају муње;
„Што се она магла подигнула,
„То се дигло праха од копита ;
Што кроз маглу сијевају муње,
То сјевају токе на јунацим’:
Бојати се Јанковић-Стојана,
„Јер је Стојан од курве копиле!
„А ноћас смо зао сан уснили,
Да смо ново село населили
На Попини сниже Велебита;
Нека знате, добра бити не ће:
„Чијег Тале роба заробио,
„Нједан главе однијети не ћe."
А то луди не слушају Турци,
Док претече Јанковић Стојане
И бусије млоге поставио.
Отале се Турци подигоше,
На бусију прву нагазише,
На бусију Јанковић-Стојана;
Пуче пушка Стојанова пуста,
За њом пуче хиљада пушака
И укиде хиљаду Турака;
Пуче пушка Шарића Цвијана,
За њом пуче хиљада пушака
И укиде хиљаду Турака;
Пуче пушка Вида Жеравице,
За њом пуче шест стотин пушака 200 И укиде шест стотин Турака;
Кад поћера Смиљанић Илија
|
