Са коњици љутим оклопници, Да видите јада од Турака! Још кад јадни набасали Турци На онога Мандушића Вука, Који нема ни једнога друга; Насред пута ноге прекрстио, А кад Вуче осјетио Турке, И он скочи на ноге лагане; Кад се Вуче у Турке увуче, Три стотине глава одсијече; Од Србаља нико не погибе, Не погибе, само петерица, Од Турака осташ седмерица, И пред њима Тале на кулашу, Побацио сестру Стојанову, Па он бјега с главом без обзира; Ћера њега Стојан на путаљу, За Талом се бијел сарук суче, Стојан комад по комад одсјеца, Говори му Смиљанић Илија: „Побратиме, Јанковић-Стојане! „Не погуби Тала на кулашу!
„Нек се вали по Орашцу Турком, 225 „Да како се био оженио."
Њега Стојан ни да слуша не ће, Већ гувати за врат до рамена, Па удари шњиме о калдрму Стаде праска у Талу кошчина, Кано плота од седам година. Сви отале здраво отидоше, И Јаночко робље повратише.
Боичић Алија и Глумац Осман
Пије вино Боичић Алија Са даицом Глумац-Осман-агом, Кад се доста напојише вина, О свачему били говорили: О коњима и о јунацима; Говорио Боичић Алија:
„О мој дајо, Глумац-Осман-ага!
„Што нам стари бољи од нас бише, Те их паше боље миловаше
„И везири боље дариваше, Све калпаке и челенке златне?" Говорио Глумац Осман-ага:
„Мој сестрићу, Бончић-Алија!
Што су нама стари бољи били,
Говорио Бончић Алија: „О мој дајо, Глумац-Осман-ага! „Да би мене мајка не родила „Ни мушкијем пасом опасала Ни јуначко име нађенула, „Но кобила, која ђога мога, Те ја не ћу чету сакупити, „Отићи ћу на Босну поносну, „Подићи ћу гн’јездо соколово: Баш са Босне Селим алајбега, „С Бање луке два брата Пашића, „А од Бишћа Пајазитовића,
Испод Бишћа два Иванковића, „Изнад Бишћа два Карахоџића, „Иза Бишћа два Пердузовића, „Од Каменца малога диздара, „А од Плоче старога диздара „И његова Плочу барјактара, „Од Удбине Хрњетину Муја, „Од Кладуше Кладушанин-Зука, „Од Лијевна Лијевњанин-Беја, „Од Стијене Стијењанин-Дерва, „Од Орашца будалину Тала „На кулашу коњу будалашу;
Земљама ћу друме запрашити, „А водама замутит бродове, „Окренућу низ Хрвате војску, „Низ Хрвате у Котаре равне, Котаре ћу равне похарати,
Све Котаре равне до Млетака, Неколико Млетка заватити,
„Нијесам се, дајо, оженио, „Њом се мислим оженити, дајо, „Милом сестром бана од Млетака." Што је пјано Туре говорило, То тријезно учинило било: До вечера Туре сакупило, Сакупило четири барјака, До поноћи дванаест барјака, А до зоре двадест и четири, Све јунака млада барјактара, А војсци се ни броја не знаде; Земљама је друме запрашило, А водама замути бродове, Низ Хрвате војску окренуло, Низ Хрвате у Котаре равне, Котаре је равне похарало, Све Котаре равне до Млетака, Неколико Млетка заватило И банове дворе пахарало И банову сестру заробило; Зароби је Боичић Алија,
Њом се мисли Аљо оженити.
Здраво, мирно натраг се вратише, Сваки јунак роба заробио,
Носи Тале седам мртвих глава
У зобници о кулашу своме ;
Ја да видиш јаду започетка!
Обрће се Селим алајбеже, Те говори од Орашца Талу: „Лазук тебе, од Орашца Тале! „Ми те данас, Тале, хесапимо, „Да ти јеси јунак понајбољи, „А ти јеси, Тале, најрђавиј’: „Камо тебе робак ја робиња? „Што ће тебе седам мртвих глава, „Седам глава, ка' седам камена ? „Кад станемо, Тале, вечерати, „Ко ће тебе лучем свијетлити?” Мучно било од Орашца Талу, Те се маши у струне зобнице, Те измаши седам мртвих глава, Баци главе у траву зелену, Па он свлачи рухо сератлијско, А облачи катанске хаљине, И катанско седло на кулаша, Па с довати Тале на кулаша,
Оде Тале од брда до брда,
Као вијор од горе до горе. Намјера је Тала намјерила На курвића Јанковић-Стојана, На бијеле дворе Стојанове, А Стојану крсно име бјеше, Крсно име лијеп Ђурђев данак, Слави Стојан своје крсно име, Пред кућом му дивно коло игра, Дивно коло тридест ђевојака, И у колу сеја Стојанова,
Веома је стидна и прикладна,
« PreviousContinue » |