Из чардака крвца удараше.
Ту погибе педесет пандурах,
Самоседми остануо Раде,
На Рада су једанаес ранах,
Ма се бије, ка' да рањен није.
Од шездесет и седам диреках
На седам је чардак остануо,
А шездесет саломише Турци.
Ондолен се Турци повратише,
Они воде трист' и тридес робах,
Но се загна будалина Тале
На дворове Вучкулинов-Вука,
Похара му бијеле дворове,
И његову секу заробио,
Исто љубу Крцуновић-Пера.
Мало било, ништа не стануло,
Али трче Срби од крајине:
Диклић Јањо на коња путаља,
А за њим је триста коњаниках;
Зове Јањо Крајинића Рада :
„Јеси ли ми у животу, Раде ?"
Но му јадни Раде одговара:
Ево, Јањо, ђе ране завијам ;
Погибе ти педесет пандурах,
„А чардак ти саломише Турци;
„Да је просто, ко је погинуо!
„Но непросто робје у Тураках !"
У ријечи, које бесједио,
Иде јунак Вучкулинов Вуче,
А за њим је војске пет стотинах;
И он стаде на своје дворове,
Па се удри руком уз кољено:
Авај, Вуче, дом те не видио !”
Али трећа војска испанула,
Пред њоме је Крцуновић Перо;
Када дође пред своју тазбину,
Али му је љуба поробјена,
То се Перо бјеше напучио,
А завика Вучкулинов Вуко:
„А сад, браћо, ако Бога знате!"
Когођ дође, он загон учиње.
Достигоше харамије Турке,
Стигоше их на селишта стара.
Да да ли је погледати коме,
Кад им Српска сила кеисала!
Вика сабља од крајине Раде,
Вика јунак Вучкулинов-Вука:
„Ха сад, браћо, за вјеру Христову!" Па у Турке коње угонише,
Но дочека стари Ћејфан-ага
На њег удри Вучкулинов Вуко,
Стан' да видиш муке од старине!
Вуко јаше хата коња врана,
А вранац је гиван на кобилу,
За гриву је фата под Турчином.
Посјекоше старца Ћејфан-агу
И са њиме другах пет стотинах,
И отеше робље свеколико.
Пеул калешан и Хрњешина Мујо.
Мили Боже чуда великога!
Кад се дјели срећа од несреће,
Тавна ноћца од бијела дана,
Удбињска се отворише врата,
Те изиђе једна чета мала,
У чети су тридест и три друга.
Ја ко ли је чети четобаша ?
Четобаша Хрњетина Мујо,
Барјак носи Сиротан Алиле.
Примише се горе уз Кунару,
Уз Кунару високу планину;
Кад дођоше к води чобаници,
Туна Турци коње одјахаше,
А у земљу барјак ударише,
Воду пију, авдес узимају.
Мало било, за дуго не било,
Ево друге чете од Удбиње
И у њојзи за тридесет друга.
А ко ли је чети четобаша ?
Четобаша Танковић Османе,
Барјак носи Рамо барјактаре;
Примише се поља Удбинскога
И врлетне Куноре планине;
Кад дођоше к води чобаници,
Те се двије чете састадоше,
А сједоше двије четобаше,
Шеһер ију, а ракију пију,
Докле мало һеив задобише,
Тад одоше ријеч говорити;
Вако вели Хрњетина Мујо:
„Бре сестрићу, Танковић-Османе !
„Докле ли си чету подигао?
Бе си пуста опазио блага?” Али вели Танковић Османе: „Мој даица, Хрњетина Мујо! „Ево сам ти чету подигао „До Варада украј мора града, Јер ми тамо чудно чудо кажу: „Шенлук чини од Варада бане, „Сина жени, милу ћер удаје, „Чудан шићар на кошију тура, „Кажу, тура три товара блага, „А под благо три коња буина,
„Те је, кажу, у Стамболу нема;
„Хоћу ићи ка Вараду граду,
„Јал добити, јали изгубити;
„Но даиџа, Хрњетина Мујо!
„Докле си ти чету подигао?
„До кога ли каурскога града?
„Чију ли ћеш уцв'јелити мајку ?"
Али вели Хрњетина Мујо:
О сестрићу, Танковић-Османе!
„Кад ме питаш, да ти право кажем: „Ево сам ти чету подигао
„До бијеле Крље винограда, „А отоле мору на закуку,
„Јер ми чудо у приморју кажу,
„Чудно чудо кулу Пеулову, „Око куле мермерли авлију, „На авлији димирли капију, „На капији седам русих глава „Од Удбиње наших поглавица, „Уз њих кажу седам џевердана, „А покрај њих седам бритких сабљи; 65 „И сувише, мој мио сестрићу! „Кажу људи четири сеира: „Двије кћери и два мила сина Све старога Пеул-капетана. Пак у ешку Турчин повикао: „Дед, Алиле, очи ти испале! „Понесидер зелена барјака, „Далеко је мору путовати. А кад чуо Сиротан Алиле, Он поскочи од земље на ноге, А довати зелена барјака, Отиште се мору низ планину. Оде право Хрњетина Мујо Ка бијелој Крљи винограду, Пеулову дубоку подруму; А отиде Танковић Османе Ка Вараду украј мора граду. Добро бјеше Турчин уграбио: Тек изишли коњи на кошију, А удрише Турци Удбињани, Те отеше у пољу кошију; Но им лоша срећа прескочила: Пеул био у земљи Латинској, Те ковао свијетло оружје,
|
