Па пошао ка Вараду граду,
Да он пушти вранца на кошију;
А кад виђе, шта су учинили,
Међу Турке јуриш учинио,
Погуби им двије поглавице,
Па им веза у терћију главе,
А оте им три добра шићара,
И рашћера тридест Удбињана,
Па отиде рујно пити вино,
А за кулу ни хабера нема.
Но да видиш Хрњетине Муја!
Када дође Крљи винограду,
На подруму обише капију,
Жељни Турци вина приморскога,
Па одоше рујно вино пити;
Ал' не пије Хрњетина Мујо,
Већ повади дурбин од биљура,
Па он гледа мору на закуку,
Док угледа украј мора кулу
И на кули зелену јабуку,
Око куле мермерли авлију,
На авлији димирли капију,
Капији се отворише врата,
А наљезе дванаест солдата,
Голе сабље носе у рукама,
Право иду Крљи винограду,
А за њима од злата кочије,
У кочијам четири буина,
На кочијам’четири сеира,
Млада ђеца Пеул-капетана.
Кад то виђе Хрњетина Мујо,
Баци дурбин о мермер-калдрму,
Па весело у дружину рече:
"Бацте вино, на зло вама било!
„Чудан, шићар иде к винограду:
„Ето иду од злата кочије
„И у њима четири буйна,
А на њима четири сеира,
„А прати их дванаест солдата;
„Но побрже друма уватите,
„Погубите дванаест солдата,
„Уватите од злата кочије;
„Ко увати од злата кочије,
,,Даћу њему стотину дуката.
Кад то чуше Турци Удбињани,
Уватише друма широкога.
Кад наљезе дванаест солдата,
У глас пуче тридесет пушака,
Те погибе дванаест солдата,
Те погуби млада кочијаша,
И устави од злата кочије.
Ал' говори Хрњетина Мујо:
„О братићу, дијете Алиле!
„Хајде саде право уз планину,
„И ти води од злата кочије,
„Па ме чекај код воде чатрње;
„А ја одох кули Пеуловој,
,,Да обиђем кулу Пеулову,
„И да узмем Турске русе главе,
„Да закопам под мермер-калдрму,
„Па ћу стићи к води у планину. "
Послуша га дијете Алиле,
Оде с робљем уз Кунор планину,
Мујо оде пребијелој кули,
Па пред кулом одсједе ђогина,
Заведе га за бијелу кулу,
А он оде уз бијелу кулу.
Кад изиђе на ћошка првога
Од мермера студена камена,
Ал' на њему дванаест столова,
Бе сиђело дванаест солдата,
Те чувало пребијелу кулу.
Оде Турчин на ћошка другога,
Ал' на њему два астала златна,
На једноме двије преље златне,
Бе сиђеле двије миле кһери,
Преле свилу на златно вретено;
А на другом дивит и хартија,
Бе сиђела два нејака сина,
Те водила по књизи јазију.
Оде Турчин на ћошка трећега,
Ал он застрт свилом и кадивом,
Па на њему четири јастука,
И под њима четири душека,
А по свему пули рисовина
Са сувијем поднизана златом,
Бено сједи Пеул капетане,
Кад уморан из крајине дође.
Но да видиш Хрњетине Муја!
Оде право на һошак четврти;
Ал' да видиш чуда још већеra:
На њему је седам русих глава,
А покрај њих седам џевердана;
Позна главу Ковачине Рама
И његова лака џевердана
Па га од стра' увати грозница,
Те се погна кули на прозора.
Ал да видиш јада још горијех:
Ето пољем Пеул-капетана
На вранчићу коњу помамноме,
Крваве му ноге до кољена,
А Пеулу руке до рамена,
Бијела му брада до појаса,
Па се кроз њу токе просјаују,
Као јарко кроз горицу сунце;
Двије носи у терћијам главе;
Право дође под бијелу кулу.
А кад виђе, да је кула пуста,
Баци двије из терћије главе,
Па отиде трагом за кочијам'.
Кад то виђе Хрњетина Мујо,
Од старца се Турчин препануо,
Оде мислит', куд ће побјегнути;
Све мислио, на једно смислио,
Оде право трагом за Пеулом,
И понесе двије русе главе.
Но да видиш Пеул-капетана!
Када виђе дванаест солдата,
Бе су њему редом изгинули,
Проли сузе низ бијелу браду,
Па отиде трагом уз планину
Докле стиже у планини Турке;
На њих старац јуриш учинио,
Неколико глава укинуо
И међ њима главу Алилову,
Па поврати коње и кочије.
Ал' ето ти Хрњетине Муја!
Кад га виђе Пеул капетане,
Привикну му из грла бијела :
„Стани курво, хрњави Мустава!
„Чију ли си кулу похарао?
"А чију л' си ђецу поробио ?"
Па потеже копље убојито
На Муставу у прси јуначке;
Но Турчину добра срећа била,
Коњ му паде на прва кољена,
Високо га копље претурило ;
Кад то виђе Хрњетина Мујо,
Он потеже копљем убојитим
На Пеула у прси јуначке,
Не погоди на коњу Пеула,
Но вранчића међу оба ока.
Вранац паде у зелену траву,
А допаде Хрњетина Мујо,
Да Пеулу одсијече главу;
Но га добро старац дочекао
На његову пушку Даницкињу,
Погоди га у чело јуначко,
Бе саставља самур и обрве.
Туре паде, а Пеул допаде,
Сабљом ману, откиде му главу,
Привеза је ђогу у терћију,
Па отиште право у приморје,
Те укопа дванаест солдата,
|
