„И под јелом један бијел камен,
„Код камена једна вода ладна,
„Ту ћеш мене наћи, побратиме,
Са мном хоћеш сву дружину моју ;
„Ели мене кажу пријатељи,
„Добар шићар иде уз планину,
„А од Бишћа Фазли-харачлија,
„Хоће Турчин с благом уз планину,
„Кажу, брате, седам мазги блага
„У Турчина, што је покупио:
„Красан шићар баш за нас хајдуке;
„Ту хоћемо благо дијелити,
„Дијелити благо калпацима,
„Јал дружина ране завијати.
„Чујеш ли ме? Побратиме Лимо!
„Хитро хитај и ноћи и дневи,
„Ја док није Турчин проходио,
,,Да раније друма уфатимо."
Књига дође харамбаши Лиму,
Милија му од очију била,
Брже зове Ђура барјактара:
„Мој соколе, Ђуро барјактаре !
„Развиј барјак, удри пред капију,
„Нек се купи тридесет јунака,
„Немој пуштит' рђу под барјака,
„Но ти купи све главне јунаке,
„Кој од ране јаокнути не ће,
„Поред себе уплашити друга;
"Ја сам ноћас пратио саију
„За нашега Роснића Стевана,
„Ел нам Стево хоће требовати."
Барјактар га хитро послушао,
Разви барјак, и скупио друштво,
И ту дође Роснићу Стеване.
Друштво диже Лимо харамбаша,
Отидоше, дуго путоваше,
И на њино мјесто долазише,
На рочиште, ђе су се рочили,
У Бишћанску високу планину;
Прије њега Гавран долазио,
И под јелом совру поставио,
Једу љеба и пијаху вина;
А кад дође харамбаша Лимо,
Те им Божу помоћ називаше,
Сви пред њиме на ноге скочише,
Руке шире, у лица се љубе,
За лако се здравље упиташе,
За готову совру засједоше,
Једу љеба и пијаху вина,
Све гледају друмом низ планину,
Кад ће сила Фазли-харачлија;
Ал' да видиш муке и невоље!
Нема њима Фазли-харачлије,
Хајдуцима љеба нестануло,
Неста љепца и црвена винца:
У торбици танка брашњеница !
Но сиђеше три четири дана,
А ниједан љеба не окуси,
Ни обиде црвенога вина.
Јунацима мука досадила,
Ал' јунаци тврђи од камења,
Трпе глађу и јуначку жеђу, Нити какав ријечи бесједи ; Ал' не трпи харамбаша Лимо, Побратиму ружно проговара: „Побратиме, Гавран харамбаша: „Знаш ли, море, не знали те људи! „Да сам тебе књигу оправио, „Ка' што си је к мене оправио, "Давно бисмо благо дијелили, „Јал' дружина ране завијала ; „Ти ме, море, сломи и превари „На далеко Бишћу на крајину, Смори мене и дружину моју „А и глађу и јуначком жеђом. „Брже плаћај мене и дружини: „Сваком другу по тридест дуката, „Мене старцу стотину пунијех;
„Ако лʼ тако испунити не ћеш,
„Кунем ти се свачим на свијету!
„Шарка ми је пушка отежала,
„Отежала на рамену моме,
„А пушка је моја харчалија:
„У пушци је дванаест сачама,
„ Свака сачма од дванаест драма,
„А у зрну пуно седамнаест,
„Пушку ћу ти у прси сасути,
„Све ћу твоје кости изломити,
„А твоје ћу срце изгорети,
„Кроза, те ће огријати сунце."
Препаде се Гавран харамбаша,
Побратиму Лиму проговара:
„Немој тако, побратиме Лимо!
„Мо'ш ти мене данас кидисати,
„И мош пушком мене иштетити;
„Но потрпи јоште данак један:
„Јал' нијесмо друма погодили,
"Јал' смо стару срећу изгубили,
„Јали нас је нетко преварио.
Ал' то Лимо ништа не слушаше,
Но загледа своју шарку пушку,
Побратиму|кидисати шћаше.
Скочи Гавран часа не почаси,
Пушку своју сподби по сриједи,
Затрча се хитро низ планину,
Како јељен од године дана,
А остави друштво на планини,
Доке дође више Бишћа града
И виш оног поља Бишћанскога,
Он се пење на зелену јелу,
Погледује Бишћу на крајину,
Ал' је Бишће тама попанула ;
Кад погледа уз поље Бишћанско,
Прамен магле поље притискао,
Не бијаше магла од даждица 41),
Но од паре коњске и јуначке:
Ето силе Фазли-харачлије!
Но да је ти оком сагледати,
Каква сила иде са Турцима!
41) Прије сам штампао одаждица, а сад, пошто сам чуо Даждиц, мислим, да је овако правије.
Ко најпрви бјеше пред Турцима!
Силно влашче Петре Мркоњићу,
Кога кажу да такога нема,
Који земље млоге устрашио
Шњеговијем јадом и ршумом;
Пред Турцима бјеше одмакао,
Не би њега пушка дотурила;
На дорату ноге прекрстио,
A титра се сила с буздоханом,
Он буздохан баца у висину,
у десну дочекује руку;
За влашићем Петром Мркоњићем,
За њим иде харачлијн ћехаја
На кулашу коњу дебеломе;
За һехајом Фазли-харачлија
На његову ату бијеломе;
За Турчином Фазли-харачлијом
Потпунице седам мазги блага
И стотина из Бишћа Турака,
тридесет из горе пандура
Све дружина Петра Мркоњића,
Да пропрате благо кроз планину,
Ел планина страшна од хајдука,
Све казују Лима и Гаврана.
А кад виђе Гавран харамбаша,
Каде виђе силу са Турчином,
Кад сагледа Петра Мркоњића,
Уфати га дрхат и грозница,
Те низ јелу хитро полетио,
До по јеле од гране до гране,
Од по јеле скочи на земљицу,
|
