Уз планину хитро потрчао,
Он плашиво у дружину дође,
Мучно дође, а мучније каже:
„Бјежте, браћо, куђе који може!
Нити има боја ни шићара,
Каква сила иде са Турчином:
Но из Бишћа стотина Турака,
тридесет из горе пандура „Све дружина Петра Мркоњића; Нијесам се, браћо, препануо „Од Турака, ни пак од пандура, „Браћо моја! да ви право кажем: „Од Петра ме уфати грозница !
"С козьем ће нас, браћо, погазити,
А са сабљом главе иштетити.” Шһаше Гавран друштво препанути, му не да харамбаша Лимо, му Лимо ружно проговара: „Копилане, а не побратиме! , Ни си јунак, нити те родио, „Не плаши ми сву дружину моју.” Па ти Лимо друштво сјетоваше: „Браћо моја! ви се не препанʼте, „Но ви дуге пушке наперите,
Хајте са мном мало под планину, „Под планину у тијесне друме ; Начините тврде метеризе, „Исправите плоче поред себе, „То камењем прси заклоните, А ви дуге пушке измолите, „Да ми силу мало почекамо.
„Браћо моја и дружино редом!
„Немој кога да уије гуја,
„Немој који пушку да истури,
„Док не пукне моја пушка прва,
"Ја ћу гледат силнога јунака,
„Та јунака Петра Мркоњића;
„Каде пукне моја пушка прва,
„Онда удри, Ђуро барјактаре!
„Онда удри харачлијна ћају;
„Ти соколе, Риснићу Стеване!
„Добро гледај Фазли-харачлију;
„Ја кад пукне пушка Стефанова,
„Окрените сви једнијем гласом,
„Па пушака више не пуните,
„Од појаса маче потргните,
"А у Турке јуриш учините;
„А ти море, Роснићу Стефане!
„Немој, Стево, мача повадити,
„Нити више крви прољевати,
„Теке гледај Фазли-харачлију,
„Еда би га с атом раздвојио,
,,Јел га кажу одвише јунака,
„Побјећи ће Бишћу на крајину,
„Може дићи све из Бишћа Турке ;
„Осијеци седам мазги блага,
„Ко остане, с тобом да дијели."
Дивно их је Лимо сјетовао
И дружину своју слободио,
А мудре је ласно сјетовати.
Уфатише тврде метеризе,
И камењем прси заклонише,
A Дугачке пушке измолише,
Лијепо се браћа намјестише.
Стаде јека друма и планине,
Ето силе Фазли-харачлије,
И пред њиме. Петра Мркоњића,
Но се јунак титра с буздоханом,
Уз буздохан гвожђе попијева,
Моли с' Богу за зло без невоље:
„Дај ми, Боже, данас у сусрећу,
"У сусрећу из горе хајдуке,
„Да с' окренем шњима по планини
„На мојему на коњу дорату,
„Нека виде сви из Бишћа Турци,
„Нека види Фазли-харачлија,
„Нека виде из горе пандури,
Што је јунак Петре Мркоњићу!
„Како ћу им кости изломити,
„Како њине посијећи 42) главе."
То говори, несретња му мајка!
А не види јаде испријека,
Зла јунака харамбаше Лима,
'Бе га гледа низ његову пушку:1.
Пуче пушка, не да изговорит,
Под калпака међу оба ока;
пусница пушка харачлија,
До рамена откиде му главу,
Не би сабља љевше порубила,
Мртав паде под коња дората.
42) У говору се каже иосјећи, а посијећи је овдје само
Пуче пушка барјактара Бура,
Те удари харачлијна һају
У његове токе на прсима,
Два му чифта тока иштетно,
Алʼ би Туре токе опростило,
На плећи му чифти искочише,
Пред чифтима срце од јунака,
Мртав паде под коња кулаша,
Ни земља га жива не дочека.
Пуче трећа пушка од хајдука,
Пуче пушка Роснића Стевана,
Што вељаху да бољега нема,
Не погоди коња ни јунака,
Но је пушку пусту препунио
Високо га пушка заметнула,
Те је виту јелу ударила,
Пола јеле на земљу пануло ;
Каде пуче пушка Стеванова,
Окренуше сви једнијем гласом,
Док све њине пушке истурише,
Паде магла и притиште друма,
Тада они маче повадише,
А у Турке јуриш учинише.
Колико је јунак крви жедан,
Похитао Роснићу Стеване,
У хитошти мача повадио,
Посијече глава неколико
Па се доцкан Стево досјетио,
Како га је Лимо сјетовао,
Да он гледа Фазли-харачлију,
И да гледа седам мазги блага;
Обазре се тамо и овамо,
Нема блага, нит' има Турчина;
Он потрча друмом низ планину,
Кад је био у поље Бишћанско,
Ал' ето ти Фазли-харачлије
На његову ату бијеломе,
У руке му Татарка канџија,
Ошибује седам мазги блага,
Те он бјежи Бишћу на крајину.
Привикну га Роснићу Стеване:
„Стан' Турчине, Фазли-харачлија!
„Да си мене јуче побјегао,
"Опет бих те данас пристигао."
Ал' то Турчин ништа не слушаше,
Но све боље пољем издираше;
Ћера њега Роснићу Стеване
Ћера њега, ал' не може стићи,
Коњске ноге пољем одмакоше.
Кад се хајдук виђе на невољи,
Он поклече на десно кољено,
На лијево пушку нагињаше,
Добро гледа и пушком и оком,
Пуче пушка, али не погоди,
Не погоди Фазли-харачлију,
Но бијела ата посред врата,
Вратне му је кости саломно,
Мртав пусник паде у травицу;
Јунак бјеше Фазли-харачлија,
На ноге се с коња дофатио,
Па с канџијом благо окупио;
Не даде му Роснићу Стеване,
Омах стиже и омах престиже,
Удари га бахом и ршумом,
|
