„Не изведох друга ни једногa."
Кад то чуло друштво Јованово,
Они су се врло препанули,
Ал' бесједи Вишњићу Јоване:
„Не бојте се, моја браћо драга!
„Док је мени пушка Мљетачкиња
„Од шест педи, од дванаест драма,
Не ће проћи Воине трговче,
„Нит' ће проћи, ни пронијет блага."
Ila разреди по друму дружину,
Свакога је друга сјетовао:
„Док не пукне моја пушка танка,
,. Немој нико пушке изметнути;
„А кад пукне моја пушка танка,
„Сви заједно пушке изметните,
„А једнога Бога помените,
„И за оштро гвожђе приватите,
Па у једно на друм излетите;
„Па што Бог да и срећа од Бога.”
Таман они у ријечи били,
И за њиме девет товар блага,
А за благом тридест Арнаута.
Када Јован сагледа Воина,
По пушци га танкој погледао,
Па он пушци живу ватру даде;
А кад пуче пушка Јованова,
Онда пуче тридесет пушака,
Неки згоди, неки и не згоди,
Јован згоди Воина трговца,
Воин паде са коња доброга,
Воин паде, а Јован допаде,
Те увати рањена Воина,
Сваки вата свога рањеника,
Уватише девет мазги блага;
Јован скиде токе са. Воина
И џевердан обливен у злато,
Отпаса му сабљу оковану,
Па га жива на друму остави,
А он оде кроз гору зелену
И офера девет мазги блага,
И одведе сву дружину здраву.
А кад они на планину били,
Они јесу благо дијелили:
Торбоноши ко и харамбаши;
Узе токе Вишњићу Јоване,
Даше сабљу црну Арапину,
А џевердан Гавран-харамбаши.
Ал да видиш црна Арапина!
Свој дружини Арап бесјеђаше:
, Ви сте мени криво учинили:
Више ваља златан џевердане,
„Па су боље ток од сува злата,
Него моја сабља окована.”
Бесједи му Вишњићу Јоване :
„Не будали, побро Арапине!
„Ја нијесам тебе преварио;
Ако ли се мени не вјерујеш,
„Ето сабље, а ено Воина,
„Још ћеш њега у животу наћи:
„Иди к њему, те ти њега питај,
„Колико је похарчио злата, п.
„Док је златне токе саковао,
„Док је златом сабљу оковао,
„Док ј' облио џевердан у злато.
Отлен оде црни Арапине,
За њим иде Јован назорице.
Арап дође рањену Воину,
Па Воину Арап бесјеђаше:
„Ој Бога ти, Воине трговче!
„Колико си блага потрошио
„Док си токе сковао од злата,
И у злато џевердан облио,
И оков’о сабљу димишћију?"
Бесједи му рањени Воине:
„Ој Бога ми, црни Арапине!
„Потрошио хиљаду дуката
„Док сам моје токе саковао,
Хиљадом сам џевердан облио, „А хиљадом сабљу оковао,
„Све у Млеци, ђе се кује злато;
Но чу ли ме, црни Арапине!
„Јоште имам хиљаду дуката
њедрима под десном пазухом, „А ја хоћу овђе сад умријет’, „Ходи узми хиљаду дуката." К њему дође црни Арапине, Завуче му руке у њедарца,
Те Арапу осијече главу,
Па осјече главу и Воину,
На он узе сабљу оковану,
И отиде кроз гору у друштво,
Крену друштво, оде Сењу граду.
Олеш шо, мало друкчије. (из Црне горе).
Бога моли Вишњићу Јоване: „Дај ми Боже здравља и весеља! „Да дочекам светога Ђорђију, „Окупићу шездесет хајдуках, ,,Све хајдуках срца једнолика, „На њих врћи силно одијело: „Вране коње рода Босанскога, „Црне капе кроја Бугарскога, „Џефердаре кова Млетачкога, „А доламе кроја Скадарскога, „Остре һорде кова Латинскога; „Искупићу шездесет хајдуках, „Па их водит’у Киту планину, „Да ја чекам трговац-Воина, „Јер Латинин ћера силно благо, ,Силно благо, пуно пет масаках.” Како река, тако учинио,
И дружину своју окупио,
Ођенуо и наоружао,
Поведе је у Киту планину,
И западе о Ђурђеву дану;
Док дочека светога Илију,
Јовану се дружба насрчила,
Па хајдуци ријеч говорили:
„Хајд Јоване, дома да идемо,
„Није рашта, брате, чекат дуље."
Но је Јован ријеч говорио:
,,Станте, браћо, ако Бога знате!
"Доћ ће Воин и догнати благо."
У ријечи, у које бијаху,
А у Киту пушке попуцале,
Стаде јека зелене планине,
Из планине јунак искочио
На вранчића коња големога,
На њега су седамнаес ранах,
На коња му двадес и четири;
Носи десну у лијевој руку,
А лијеву о грлу бијелу;
Оно бјеше Ковачина Рамо,
Пред њим Јован на путу изиђе,
Па упита побратима свога:
'Бе си био, ђе ли погинуо
Но му Рамо ријеч проговара:
„Казаћу ти, мио побратиме!
„Ја окупих шездесет Тураках,
„Све Турчина крвава јунака,
„С којијема не ћах имат срама
„Да ударит хоћах на Котаре;
„Ја западох о Ђурђеву дану,
„Ја западох, у Киту планину,
„Те ја чеках трговац-Воина,
|