Таде рече Грчићу Манојло :
„Бре, курвићу, чича Радивоје!
„С том ли сабљом идеш у хајдуке!
„Ал да видиш мача зеленога,
„Што би добар био за хајдуке!”
Па га мало мачем заватио,
Два му вита ребра пресјекао,
Виде му се џигерице црне,
Виде му се и црне и б'јеле;
Но су лаке ноге под хајдуком,
У гору га ноге занијеше;
Виком виче по гори зеленој:
„Бе си брате, Старино Новаче ?
„Изгуби ме Грче на мејдану !”
Но ето ти Старога Новака,
На њему је страшно одијело:
На њему је кожух од међеда,
На глави му капа вучетина,
И за капом крило од лабуда;
Очи су му двије купе вина,
Трепавице од утине крило ;
И он носи сабљу староковку,
Па повика Грчића Манојла:
„Стан' курвићу, Грчићу Манојло ! 265 „Ласно ј' с ђецом мејдан дијелити,
„Но причекај Старога Новака.”
Рече њему Грчићу Манојло:
„Ближе к мене, Старино Новаче!
„Не би бахом из Клисуре тврде 3): 270
3) Значи: Не ћеш ме поплашиши И алашњом истјерати из Клисуре.
„Виђео сам и жива међеда,
„А камо ли кожу од међеда;
„Виђео сам и живога вука,
„А камо ли мртву вучетину;
„Виђео сам и живога орла,
„А камо ли орлу 4) перушину."
Ту допаде Старина Новаче,
Удари га сабљом по рамену,
Ал' се Грче штитом заштитило,
По штиту га сабљом ударио,
На двоје му штита пресјекао,
И десну му руку осјекао,
Ал' на троје сабљу саломио.
Наљути се Грчићу Манојло,
Шчепа мача у лијеву руку,
Па поћера Старога Новака
Мили Боже! чуда великога!
Да је коме стати, па гледати,
Како кроји капу вучетину,
Како цјепа суру међедину,
А растура орлу перушину!
Бјежи јадан Старина Новаче,
Бјежи Новак кроз гору зелену,
Нешто мало два пуна сахата,
Подвикује из грла бијела,
Бре колико Новак подвикује,
4) Горе стоји крило од лабуда, а овдје и послије орлу перушину! То је може бити за то, што је у стиху горе било тешко казати крило орлово, као и овдје лабудову перушину.
Све са горе лишће отпадаше,
А са земље трава полијеће;
Он дозивље посестриму вилу:
„Бог тубио! вило посестримо!
„Нијеси л' ми Божју вјеру дала,
„Кад ми буде највећа невоља,
„Да се мене на невољи нађеш?"
Ал' ето ти бјелогрле виле
У сусрећу Староме Новаку,
Тако њему вила говорила:
„Побратиме, Старино Новаче!
„Дал' шта ћераш, да ли од шта бјежиш ?”
Проговара Старина Новаче!
„Вјера моја, посестримо вило!
„Ја не ћерам, већ ја јадан бјежим;
А вила се начини ђевојка,
Па се вије Грку око грла,
И тура му руке у њедарца,
Док је Грку очи засјенила,
Па позивље Старину Новака:
„Побратиме, Старино Новаче!
„Сад погуби слијепа јунака."
Алсе Новак тешко поплашио,
Те не смије приступити близу,
Већ се баца перним буздованом,
Те удари Грчића Манојла,
Удари га међу очи чарне,
Паде Грче у зелену траву,
Грче паде, а Новак допаде,
Тражи Новак по` гори дружину.
Докле су се били састанули,
Цијепаше кићене дарове,
Завијаше своје ране грдне.
Невјера љубе Груичине.
Шатор пење Новаковић Груја
У планини више Дренопоља,
Под шатором седе пити вино,
Вино служи нејаки Стеване,
Максимија пред шатором везе,
Златом везе све по чистој свили;
Па беседи Новаковић Груја:
„Максимија, моја верна љубо!
„Почувај ми пред шатором стражу,
„Оћу лећи мало да поспав ам."
Леже Грујо санак боравити,
Максимија пред шатором везе,
Ал' ето ти три Турчина млада,
А беседи нејаки Стеване :
„0 чујеш ли, Максимија мајко!
„Ено иду три Турчина млада,
„Оћу ићи бабу да пробудим."
А беседи Максимија млада:
„Нису, сине, три Турчина млада,
„Већ су оно три млада трговца,
„Носе откуп твојему бабајку."
Ал' то дете не слушало мајку,
Него пође да пробуди бабу,
За њим трчи Максимија мајка,
Достиже га шатору на врати,
Удари га руком уз образе,
Како га је лако ударила,
Три пута се дете преметнуло,
Три му здрава искочила зуба,
A четири с места сʼ померила.
У том дошла три Турчина млада,
Максимији Бога називају:
„Божја т ̊ помоћ, госпођо невесто!
„Чија сљуба, кога си витеза?
„А Бога ми, три Турчина млада!
„Ја сам љуба Новаковић-Грује,
„Витез ме је накитио Груја."
А беседе три Турчина млада :
„О госпођо, Груичина љубо!
„Издај нама Новаковић-Грују;
„Код Груице носиш чисту свилу,
„А код нас ћеш шетати по свили,
|