Page images
PDF
EPUB

55

60

65

„И јутрос му уд’рих у планину, „А Ішњим бјеше тридес Арнавутах , „Посјекоше шездесет Тураках ; „Но бјеж и ти, дома да идемо!” За то Јован ни хабера нема, Ного хитро у дружину пође, Па све дружби право кажеване; У разговор, који с находине, Стаде цика танкијех пуішаках Удно Ките зелене планине, А планину магла попанула, А из магае Харап искочио, Бјежи Харап друмом нирокијем, Mа се често натрак обрташе Ка” да бјеше штету учинио. Пред њим Јован насред пута пође: „Каж”, Харане, куд си пролазио ?” A Харап је ријеч говорио: „Немам ти што до грдна казат': „Ја западох трговац-Воину „Су мојијех нездесет Харапах, „E га чеках по. године данах, „Ударих му јутрос насред пута, „Шњиме беше тридес Арнавутах, „Ilocјекоше шездесет Харапах. „Кунем ти се, а вјеру ти дајем, „Ко с Воином боја бно није, „Не умије Бога благодарит'; „Ного бјежи, дома да идемо.” АЈован му ријеч бесједио: „Хајд”, Харапе, да га причекамо!"

70

[ocr errors]

75

80

85

90

иодоше, те му западоше.
Но воина близу напуштине :
На Воина токе Крајинића,
Штоно их је на мејдан добно,
Низ први је токе запучио,
Јован пали сјајна цеФердара,
Те погоди трговац-Война,
На прси га зрно ударило,
На плећи му парте изнијело;
А хајдуци танке пушке пале,
Те убише тридес Арнавутах,
Узеше им благо свеколико.
Ного виђи црна Харапина !
Како паде на жива Воина,
Да му свуче токе Крајинића;
Но је Воин јунак од јунака ,
Смртан вади ножић трговачки,
Шњим Харапа на срце удрио ,
Цикну Харап, а Јована вика,
По авазу Јован доскочио ,
Обојици посијече главе,
Да с' не муче, кад помоћи нема;
Здраво Јован своме двору пође.

95

100

105

45.

Мајс шор Манојл

Изгуби се пашина јабука
у Будим у граду бијеломе.
Пушта паша лакога телала ,

10

16

Телал виче по Будиму граду, Да се један за другога јемчи; За којега јемац не изиде, Хоће њега паша погубити. Све се један за другога јемчи, Све богатите за богатога, Сиромаси један за другога. За једнога јемац не изиде, За јунака мајстора Манојла; Баш га панга погубит” хоћане, Но побеже мајсторе Манојло: Он довaти пушку по сриједе, Одметну се горе у планину, Хајдукова три године дана: Узаптио државу Будимску, Свуда друме, куд су скеле ишле: Нит” се дава женит", ни удават”, Нит” мирија ка цару да прође, Ни трговац да тргује с благом, Нит” хација да иде на hабу. А долазе млоге давуције у Будиму паше на дивана : „Аман, пашо! види ни зулума „Од курвића мајстора Манојла. „Ето данас три године дана, „Како се је курвић одметнуо „Хајдуковат' горе по планина, „Узаптио државу Будимску, „Све друмове, куд скеле пролазе: „Нит” се дава женит", ни удават", „Нит” мирија царева да прође,

20

25

30

[ocr errors]

35

40

45

„Ни трговац да тргује с благом,
„Нит” хација да иде на hабу."
Кад то чуо паша од Будима,
Он ми пушта лакога телала,
Виче телал по Будим у белом:
„Јели мајка родила јунака,
Да увати мајстора Манојла,
„Да доведе паше на дивана ;
„Јал” живога паше да доведе,
„Јал” од њега да донесе главу ?
„Даје паша три товара блага,
„И даће му по санџака свога,
„Те да суди, како паша суди.”
Вика телал по Будиму белом:
Ко би даље, чини се не чуо ,
Ко је ближе, к земљи погледује
Како расте трава на завојке,
Како дојке у добре девојке.
Еле нема у Будим јунака,
Да увати мајстора Манојла;
А зачула танана невеста,
Мила кума мајстора Манојла,
Те узимље једно мушко чедо,
Мушко чедо, три године дана,
Три године, и крштено било,
Па одлази паше на дивана :
„Јел” истина, наш пашо честити!
„Да һеш дати три товара блага,
„Ко увати мајстора Манојла?”
Ал' говори паша од Будима:
„Веруј, млада, Бога јединога!

50

55

60

65

99

[ocr errors]

70

99

99

75

80

99

Што ја рекнем, порекнути не ћу: Ко би мене њега уватио, „Те довео жива на дивана , „Јал” од њега да донесе главу, „Дао бих му три товара блага, „И дао бих по санџака мога, Те да суди, како ја што судим. Превари се танана невеста, Мила кума мајстора Манојла, Узе чедо, оде у планину. Редом виче горе по планина, По планина, куд Манојла кажу, По имену кума крштенога: „Де си куме, мајсторе Манојло ? „Ето данас три године дана, Како њијам чедо некрштено, Све ја чекам кума крштенога „Ради Бога и закона свога.” То дочуо мајсторе Манојло, и по гласу познавао куму, Па он сите озгор из планине, Те он нађе своју милу куму, Узе куме кумче из наруча , Љуби јунак кумче у наруче, Њему кума пољубила руку, По закону и образ и руку, Па појдове ка бијеле цркве. Кад су били белом манастиру, Изиоди стари игумане и са шњиме попе свештениче, Те сретоше мајстора Манојла;

29

[ocr errors]

85

90

95

« PreviousContinue »