У оба се хајдук благосови 43), Обојице пољубио руке,
Па су пред њим отворили цркву, Најпре уђе стари игумане,
Па за њиме попе свештениче, Најзад оде мајсторе Манојло И он носи кумче у наруче; А проклета кума Манојлова! Где се кучка натраг поврнула, И за собом затворила врата, Па привика што ју глас доноси: „Овамоте, Турци јаничари! Ет' овамо мајстора Манојла,
цркву сам њега затворила. Кад то виде мајсторе Манојло, Он потрже мача зеленога, Да посече стара игумана И онога попа свештеника, Још хоћаше кумче у наруче, Ал' говори стари игумане
Немој, брате, ако Бога знадеш! Ел, тако ми Бога истинога!
„За то, брате, ништа знали несмо." 120 Тад верова мајсторе Манојло,
Па поврну мача у ножнице,
43) т. ј. рече свакоме : Благосови! Тако Србин каже сваг
да кад се састане са свештеником, а он му на то од
говори: Да си благосовен или: „Бог да благосови!
А потеже тешка буздохана, Њега диже, а Бога помиње: Јаки Боже! опрости ми греха: „Хоћу цркве да саломим врата;
Ако Бог да и срећа јуначка,
„Те побегнем здраво у планину, Боља ћу ју саградити врата, Боља врата, од сухога злата!" У те речи мајсторе Манојло А врата се отворише сама, Те искочи мајсторе Манојло, Разгледује тамо и онамо,
Ал’пред црквом ниде нико нема, Сал 44) његова она мила кума, И она се протурила стеном. Кад то виде мајсторе Манојло, Прекрсти се и Бога помену: Фала тебе, самостворитељу!" Па се врну у бијелу цркву, Те ог крсти оно мило кумче, Крсти кумче и крштено било; Кумче онде био оставио, Он изиђе пред бијелу цркву, Те дарива своју милу куму: Тура њојзи два дуката жута На рамена, ка све на камена, Па с’удара с пете у дупета, Право оде опет у планину, Трђи зулум после паше ради.
44) Сал скраћено од Турске ријечи сама — само.
Књигу пише царе од Стамбола, Те је шаље ка Турској Удбињи На Турчина од Удбиње Зула: „Чујеш Зуле, Удбињски диздаре!
- Добро слушај, што ти књига пише: 5 Мене, Зуле, тужбе додијаше
„Од мојијех хоџа и хаџија
И Турака Босанских спаија
На некака Костреш-харамбашу „У Тијани високој планини, „Бе им није с миром пролазити И по Босни тимар' облазити,
„Ни хаџијам һабу полазити, „Од курвића Костреш-харамбаше; Но покупи чету по Удбињи, „Иди шњоме Тијани планини, „Те потражи силна каурина. Оде књига ка Турској Удбињи На кољено од Удбиње Зулу. Кад је Зуле књигу проучио, Те виђео, што му царе пише, А он проли сузе од очију. Њега пита Чулко барјактаре: „Господару, од Удбиње Зуле! „Откуд књига, од које л' крајине? Штал’се у њој жалостиво пише,
Вели Зуко Чулку барјактару: „Слуго моја, Чулко барјактаре! „Није књига од наших крајина, Ни од наших Котарских сердара; Bеh је ферман цара честитога,
њему ми царе заповједа,
„Да покупим чету по Удбињи, „Па да идем Тијани планини, „Да ја тражим Костреш-харамбашу; А ја, слуго, за Костреша не знам, „Нит сам чуо Тијану планину; „Па сад не знам, што ћу и како ћу: „Зло је поћи, кад ја пута не знам, „А горе је цара не слушати. „Него, слуго, Чулко барјактаре! „Развиј барјак, удри у ледину, И истури пушку хаберника, „Подај хабер по нашој Удбињи, „Скупи, слуго, триста Удбињана, „Да тражимо каква калауза, „Да нас води. Тијани планини, „Не би л' нашли кулу Кострешеву, „Не би ли нам Бог и срећа дао, „Не би ли га како погубили, „Јал' у руке жива задобили, „Да се нашем цару удворимо." Вели Зуку Чулко барјактаре: „Не будали, драги господару ! „Далеко је Тијана планина: „Одавде је до мора сињега „Равних, Зуко, тридесет конака,
уз море тридест и четири „До Тијане високе планине; „Уз планину кажу три конака, „Ђе је кула Костреш-харамбаше. „Ја сам једном с четом пролазио, „И ћерао силна каурина
„По приморју три четири дана, „Док нас хајдук у гору замами, „Па опколи са својом дружином, „Те повата свијех у планини, „Погуби нам три најбоља друга: Четобашу старца Ћеивана, „И делију танка барјактара, „Калауза Зулић-Хусеина; „Нас тридесет не шће погубити, „Но удари сваком по биљегу, „Мене ј' онда уши осјекао, „Па је мене Костреш наручио, „Да не ходим, ни чету проводим, „Јер ако му ђегођ руке дођем, „Да ћ' и мене укинути главу ; „Но ме с прођи, драги господару! „Не води ме Тијани планини.” Но му вели од Удбиње Зуко: „Не будали, моја вјерна слуго! „Него развиј зелена барјака.’ А Чулку се од ина не може, Веће разви зелена барјака, А истури пушку хаберника, Хабер даде по Турској Удбињи, Те сакупи триста Удбињана,
« PreviousContinue » |