А за њима сви остали Турци; Пред њима је чобанче Иванче. Изљегоше на планину Турци, Бјеше таде подне заучило, Ћаху Турци авдес узимати, Алʼне има нигђе воде ладне: Иван знаде једну воду ладну, Води Турке, да им воду каже. Кад на воду наиђоше Турци, Ал' хајдуци к води долазили, И код воде коње поткивали, Остала им са коња ескија *5); Повија се по кулашу Тале, Те из кала плочу извадио, Па се на њу Тале зачудио, А дружини плочу показује: „Видите ли, дружинице моја! „Хајдуци су к води долазили, „И код воде коње поткивали, „Остала им са коња ескија, „Но колико у њој мало гвожђа, „Мом би кулу све четири биле „И двадесет и четири клинца!" Од чуда су плочу измјерили,
Сама плоча шест литара дође.
45) Ескија овдје значи стара плоча, и може бити да је овдје стиха ради начињена ова ријеч (од Турскога ески = стар), јер је ја нигдје прије нијесам чуо, а и овдје ево у другоме стиху : „Те из кала плочу из„вадно.”
Тад' говори ага Јазап-ага:
„А мој сине, чобанче Иванче! „Ти да видиш четири ускова, "А би ли их јунак познавао ?" Проговара чобанче Иванче: ,,О; Бога, ми, аго Јазап-аго! „Да им јунак мртве видим главе, „Мртве би им главе познавао, "А камо ли да их видим живе! „Један јунак лица ђевојачка, „Не имаше браде ни бркова, „Већ му перчин покрива рамена; „Други јунак смеђе наустице, „Трећи јунак црне брке веже,
„А четврти сједу браду креше."
Кад то зачу четеџија Тале,
„Чусте л”, Турци, ева моја дружино!
„Вјера моја и тако ми Бога!
Како каже чобанче Иванче, „Како каже четири ускока, „Свијех ћу ви по имену казат': „Што је јунак лица ђевојачка, „Оно јесте Дмитар од Удбара; „Што је јунак смеђе наустице, „Оно јесте Карапанџа Марко; „А који ви црне брке веже, „Оно јесте Мандушићу Вуче; „А који ли сједу браду креше, „Оно јесте Шандићу Јоване, „Он ме јесте један пут гонио
„Преко Плавше високе планине, „Тек ми бјеше врло зобан куле, „А још таде хоћах погинути; „Већ чусте ли, сва моја дружино! „Ход'те, браћо, да се поврнемо, „Док смо ’вако здраво и весело; "Јел хоћемо изгинути лудо." Рече таде Фрчић Ибрахиме : „Јадан Тале, залуду те вале! „Тебе вале, да си добар јунак,
„Ти си зао, да горега нема! „Нит' си јунак, нит' си од јунака ; „Подај барјак, ко је за барјака,
„Ти се врни Јајцу бијеломе, „Те ти чувај Јајачка говеда ; „А тако ми Бога јединога! „Ја се тако повратити не ћу, „Док не ћерам по гори душмане, „И не носим од душмана главе „У терћији добра коња мога.” Рече таде четеџија Тале : „На ти барјак, Фрчић Ибрахиме, „На ти барјак, ти си за барјака, „Ти си јунак, ти си од јунака, „Те ти иди, те ћерај душмане; „Ал' тако ми Бога великога! „Кад ћеш виђет' Шандића Јована „Каквога је намрчена брка,
„Бијежаћеш 46), но побјећи не ћеш,
46) У говору би се казало бјежаћеш а бијежаћеш ов
дје је да се испуни стих.
„Молићеш се, помоћи ти не ће." „Бранићеш се, одбранит' се не мо`ш." Па се врну четеџија Тале, И за њиме ага Јазап-ага, С њима оде стотина Турака, Прав' одоше Јајцу бијеломе; Ал' не хоће Фрчић Ибрахиме, Већ он узе зелена барјака, Па се крену горе уз планину, И за њиме Шадић Хусеине, С њима оде три стотинʼ Турака. Каде бише у гору зелену, Тад хајдуци у поље широко, Из горе их угледаше Турци, Међу собом жубор учинише, Како ће их најлакше уд'рити. То зачуо Дмитар од Удбара, Те дружини ријеч говорио : „Чујете ли, дружинице моја! „Нешто жубор у гори зеленој, „Турци ће нам у поћеру поћи,
Те можемо изгинути лудо, „Но ме, дружбо, мало почекајте, „Да се врнем у гору зелену, „Да ја видим, шта има у гори." Па се Дмитар у гору поврну, Ал’у гори огрезну у Турке. Кад се Дмитар обрете у Турке, Он одапе тридесет стријела, Те тридесет обори Турака,
Те обали двадесет Турака, Па довати зелена гадара, Те разгони по горици Турке; Остадоше Турски коњи пусти, А Турски су коњи врло зобни, Дмитров коњиц врло омршао, Дмитар бјеше момче аџамија, На Турске се коње преварио, Од свога се коња одвојио, Турскијех се коња доватио; Враг донесе сеиз-циганина, Иза кладе упали шешаном, Па подвикну из грла проклета:
Бе сте, Турци? Ниђе вас не било!
„Да бијемо рањена хајдука.”
Тад' из горе навалише Турци И на Дмитра пушке оборише, Све у Дмитра зрна уставише, Док су Дмитра били оборили, Те му русу осјекоше главу, Па се на њу Турци зачудише, Колика је глава од хајдука. Ал' говори Шандићу Јоване: ,0 дружино, браћо моја драга ! „Нешто буна у гори зеленој, „А отиде Дмитар од Удбара, „У Турке ће Дмитар угазити, „По гори ће разагнати Турке, „Остануће Турски коњи пусти, „А Турски су коњи узобљени, „ Дмитар јесте момче аџамија, „На Турске ће с' коње преварити,
« PreviousContinue » |