Page images
PDF
EPUB

Оседла га седлом сребрнијем,
Па га покри чохом до кољена,
Од кољена ките до копита,
Пригрну га суром међедином,
Заузда га ђемом од челика,
0 врату му бисер објесила,
Ситан бисер и камење драго,
Кад он иде ноћи
у поноћи,
Да се види њему путовати,
У по ноћн, као усред подне;
Па се коњу на рамена баци,
А довати тешку топузину,
Па ми топуз у висине баца,
А вата га у бијеле руке;

Нагна коња низ чаршију млада,
Удара га десном бакрачлијом,
Колико ми скаче полагано,
Испод ногу камен излијеће,
На дућане туче базерђане,
Докле дође побратиму своме,
Побратиму, бемберу Михату,
Па је њему била бесједила:
,0 Михате, мио побратиме!
„Да нијеси мене обритвио,

„Би ли рек'о, е сам женска глава?"
А Михат јој бјеше бесједио:
„Ој Бога ми, мила посестримо !
„Да нијесам тебе обритвио,
„Бих рекао, е си јунак добар,
„Добар јунак, царева делија."
Отолен ми коња погоњаше,

65

70

75

80

85

90

95

Ћера коња ка Удбињи граду, Кога ћаше на путу сретати, Сатисне га с пута испод пута; Доклен дође у Удбињу града Пред дворове Бончић-Алије; Скочи Туре Бончић Алија, Да привати коња под делијом, А она га уд’ри топузином: Хајд отоле, курвино копиле! Ти ли си се царе учинио, Да ти држиш цареве хаине? ,, А мене је царе оправио, „Да ја водим тебе и хајдука, „Оба хоће царе изгубити" (Но се Туре препануло љуто); Па му даде коња да провађа, А она ми чибук запалила. Често Туре до невјесте до'ди, Да му рече, коња да остави, Па му она бесједила млада: "Остави ми коња дебелога, „Дај му доста зоби и сијена,

,,

,Сигурај ми господску вечеру,

„Сигурај ми, што у двору немаг:
„Дебелога испод Скадра меса,

„А погаче из поља Косова,
„Црвенога вина из Видина,
„А ракије из Демир-капије;
"Јал' ћу твоју изгубити главу."
Љуто је се Туре препануло,
Пак ми тражи по Удбињи граду,

100

105

110

115

120

125

Те невјести сигура вечеру.
Невјеста ми стаде вечерати,
Свијетли јој Бончић Алиле;
А пошто је вечерала млада,
Ал ево ти муке од невјесте:

Не може се распасати млада,

130

Да јој Туре не угледа дојке!

Све мислила, на једно смислила,

,,

,,

Па му пружи ногу и чакширу 48):
„Ој Турчине, Бончић-Алиле!

135

[ocr errors][merged small][merged small][merged small]

Кад то чуо Бончић Алиле,
Преко куле иде назадачке,
А невјеста за њим потрупачке,
Из б'јеле га изагнала куле,
Па за њиме затворила врата,

Па се таде рајет учинила.

Кад свануло и сунце грануло,
Таде узе свијетло оружје,
И посједе коња големога,
Па отиде на тамничка врата,
Ту стражара од тамнице нађе,

145

150

Те му русу откинула главу,
Па у врата топузином гађа :

155

„А излази, цареви хаине!

„Е је мене царе оправио,

48) у говору нигда нијесам чуо чакшира (у јед. броју),

него чакшире (у мн.).

„Да ја водим тебе и Алију."
Хајдуку је мука одољела,
Каил бјеше изгубити главу,
Па изиде из ледне тамнице,
Удари га топузином тешком,
Удари га и два и три пута,
Да се како не омисле Турци;
Па ми зове Бончић-Алила:
„Ој Турчине, Бончић-Алиле!
„Доведи ми коња под хајдука,
„Па сигурај и себе и коња.
Оде Туре у кулу бијелу,
Те довати коња дебелога
И у руку оковану ђорду,

99

И уза њу пет стотин дуката:
На то тебе, царева делијо,

99

[ocr errors]

„Те ме немој ка цару водити.
То је млада једва дочекала,
Па бацила на коња хајдука,
Па побјеже пољем зеленијем.
Кад је била у гори зеленој,
Ту имаде једна раскрсница,
Бе се до два друма растављају,
Један иде ка Стамболу граду,
Други иде у приморје равно,
Онда вели лијепа невјеста:
„Ну погледај, море хаинине!
„Познајеш ли штогођ од оружја ?"
Кад се хајдук бјеше загледао:
„Ја познајем, но ми је залуду;
„Но одкуд је тебе допаднуло ?" —

160

165

170

175

180

185

„Твоја ми га љуба донијела,
„Уз'о сам је за вјерну љубовцу."
Кад то чуо хајдук Вукосаве,
Тад хајдука увати грозница;
Ал' му вели лијепа невјеста:
„А не бој се, драги господаре!
„Ја сам твоја вјерена љубовца;
„Но опрости оне топузине,

Е сам млоге ноге осветила 49)."
Отле ошли у приморје равно,
Здраво ошли, весела им мајка!
Њима мајка, а мене дружина!

99

50.

Сшари Вујадин.

Бевојка је своје очи клела:
,Чарне очи, да би не гледале!

„Све гледасте, данас не виђесте,
„Бе прођоше Турци Лијевњани,
„Проведоше из горе хајдуке:
„Вујадина са обадва сина;
„На њима је чудно одијело:

190

195

5

„На ономе старом Вујадину,

„На њем бињиш од сувога злата,
„У чем паше на диван излазе;

„На Милићу Вујадиновићу,

„Још је на њем љепше одијело;
„На Вулићу брату Милићеву,

49) Што ју је он газио и тукао ногама,

10

« PreviousContinue »