Page images
PDF
EPUB

Оседла га седлом сребрнијем,

65 Па га покри чохом до кољена, Од кољена ките до копита, Пригрну га суром међедином, Заузда га ћемом од челика, () врату му бисер објесила,

70 Ситан бисер и каменье драго , Кад он иде ноћи у поноћи, Да се види њему путовати, У по ноћн, као усред подне; Па се коњу на рамена баци,

75 А довати тешку топузину, Па ми топуз у висине баца , Авата га у бијеле руке ; Harна коња низ чаршију млада, Удара га десном бакрачлијом,

80 Колико ми скаче полагано, Испод ногу камен излијеће, На дуһане туче базерђане, Докле дође побратиму своме, Побратиму, бемберу Михату,

85 Па је њему била бесједила : „0 Михате, мио побратиме ! „Да нијеси мене обритвио, Би ли рек'о, е сам женска глава?” А Михат јој беше бесједио:

90 „Ој Бога ми, мила посестримо! „Да нијесам тебе обритвио , „Бих рекао, е си јунак добар, „Добар јунак, царева делија.” Отолен ми коња погоњаіце ,

95

100

105

110

Тера коња ка Удбињи граду
Кога ћаше на путу сретати,
Сатисне га с пута испод пута;
Доклен дође у Удбињу града
Пред дворове Боичић-Алије;
Скочи Туре Боичић Алија,
Да привати коња под делијом,
А она га уд'ри топузином:
Хаја отоле, курвино копиле!
Ти ли си се царе учинио,
Да ти држиш цареве ханне ?
„А мене је царе оправио ,
„Да ја водим тебе и хајдука,
„Оба хоһе царе изгубити”
(Ho ce Type препануло љуто);
Па му даде коња да провађа,
А она ми чибук запалила.
Често Туре до невјесте до'ди,
Да му рече, коња да остави,
Па му она бесједила млада:
„Остави ми коња дебелога,
„Дај му доста зоби и сијена,
„Сигурај ми господску. вечеру,
„Сигурај ми, што у двору немаш:
„Дебелога испод Скадра меса,
„А погаче из поља Косова,
„Црвенога вина из Видина,
„А ракије из Демир-капије ;
„Јал” һу твоју изгубити главу.”
Буто је се Type препануло,
Пак ми тражи по Удбињи граду,

115

120

125 130

Те невјести сигура вечеру.
Невјеста ми стаде вечерати,
Свијетли јој Боичић Алиле;
А пошто је вечерала млада,
Ал' ево ти муке од невјесте:
Не може се распасати млада,
Да јој Туре не угледа дојке!
Све мислила, на једно смислила,
Па му пружи ногу и чакширу 48):
„Ој Турчине, Боичиһ-Алиме !

135

[merged small][ocr errors][merged small]
[ocr errors]

99

140 Кад то чуо Бончић Алиле, Преко куле иде назадачке, А невјеста за њим потрупачке, Из б'jеле га изaгнала куле, Па за њиме затворила врата ,

145 Па се таде рајет учинила. Кад свануло и сунце грануло, Таде узе свијетло оружје, И посједе коња големога, Па отиде на тамничка врата,

150 Ту стражара од тамнице нађе, Те му русу откинула главу, Па у врата топузином гађа: „А излази, цареви ханне ! „E је мене царе оправио,

155 48) Уговору нигда нијесам чуо чакшира (у јед. броју), него чакшире (у мн.).

[ocr errors]

160

165

170

„Да ја водим тебе и Алију."
Хајдуку је мука одољела,
Кайл бјеше изгубити главу,
Па изиде из ледне тамнице,
Удари га топузином тешком,
Удари га и два и три пута,
Да се како не омисле Турци;
Па ми зове Боичић-Алила:
„Ој Турчине, Боичић-Алиле!
Доведи ми коња под хајдука,
„Па сигурај и себе и коња."
Оде Туре у кулу бијелу,
Те довaти коња дебелога
и у руку оковану ђорду,
и уза њу пет стотин” дуката:
На то тебе, царева делијо,
„Те ме немој ка цару водити.”
То је млада једва дочекала,
Па бацила на коња хајдука,
Па побјеже пољем зеленијем.
Кад је била у гори зеленој,
Ту имаде једна раскрсница,
Те се до два друма растављају,
Један иде ка . Стамболу граду,
Други иде у приморје равно,
Онда вели лијепа невјеста :
„Ну погледај, море ханнине!
Познајеш ли штогоћ од оружја ?"
Кад се хајдук бјеше загледао:
„Ја познајем, но ми је залуду;
„Но одууд је тебе допаднуло ?” –

175

180

[ocr errors]

185

99

190

Твоја ми га љуба донијела, „Уз'о сам је за вјерну љубовцу." Кад то чуо хајдук Вукосаве, Тад хајдука увати грозница; Ал' му вели лијепа невјеста: „А не бој се, драги господаре! „Ја сам твоја вјерена љубовца; „Но опрости оне топузине, „E еам млore ноге осветила 49)." Отле ошли у приморје равно, Здраво ошли, весела им мајка ! Њима мајка, а мене дружина!

195

50.

С шари Вујадин.

[ocr errors]

99

5

Бевојка је своје очи клела:
„Чарне очи, да би не гледале!
Све гледасте, данас не виђесте,
„Бе прођоше Турци Лијевњани,
„Проведоше из горе хајдуке:
„Вујадина са обадва сина ;
„На њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
„На њем” бињиш од сувога злата,
У чем паше на диван излазе ;
„На Милићу Вујадиновићу,
„Још је на њем” љепше одијело;
„На Вулиһу брату Милићеву,

10

49) Што ју је он газно и тукао ногама,

« PreviousContinue »