На глави му чекркли челенка, „Баш челенка од дванаест пера, ,,Свако перо по од литру злата." Кад су били бијелу Лијевну, Угледаше проклето Лијевно, Бе у њему бијели се кула, Тад' говори стари Вујадине: „О синови, моји соколови! „Видите ли проклето Лијевно, Бе у њему бијели се кула ? „Онђе ће нас бити и мучити: „Пребијати и ноге и руке, „И вадити наше очи чарне; О синови, моји соколови!
„Не будите срца удовичка,
„Но будите срца јуначкога,
„Не одајте друга ни једнога,
„Не одајте ви јатаке наше,
„Код којих смо зиме зимовали,
„Зимовали, благо остављали;
„Не одајте крчмарице младе,
„Код којих смо рујно вино пили,
„Рујно вино пили у потаји.”
Кад дођоше у Лијевно равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док су Турци вијећ’вијећали,
Како ће их бити и мучити ;
Кад прођоше три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани :
„Казуј, курво, стари Вујадине!
„Казуј, курво, дружину осталу,
„И јатаке, куд сте доходили,
„Доходили, зиме зимовали,
„Зимовали, благо остављали;
„Казуј, курво, крчмарице младе,
,,Код којих сте рујно вино пили,
„Пили рујно вино у потаји`?”
Ал' говори стари Вујадине:
„Не лудујте, Турци Лијевњани!
„Кад не казах за те хитре ноге,
„Којено су коњма утјецале;
„И не казах за јуначке руке,
„Којено су копља преламале
И на голе сабље ударале; „Ја не казах за лажљиве очи, „Које су ме на зло наводиле „Гледајући с највише планине, „Гледајући доље на друмове, „Куд пролазе Турци и трговци.’
Мили Боже, чуда големога!
Јали грми, јал се земља тресе?
Ја се бије море о мраморје ?
Ја се бију на Попина виле?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Ни се бије море о мраморје,
Ни се бију на Попина виле;
Већ пуцају на Задру топови,
Шенлук чини ага Бећир-ага,
Уватио Малог Радоицу,
Па га меће на дно у тавницу;
У тавници двадесет сужања,
А сви плачу, један попијева,
Те остало друштво разговара:
„Не бојте се, браћо моја, драга!
„Еда Бог да каквагођ јунака,
„Који ће нас јунак избавити."
А кад к њима Радоица дође,
Сви у једно грло заплакаше,
Радоицу љуто проклињаху:
„Радоица, допадную мука!
„И ми смо се и уздали у те,
„Да ћеш ти нас кадгођ избавити,
„Ето и ти саде к нама дође!
„Тко ли ће нас јунак избавити ?".
Вели њима Мали Радоица:
„Не бојте се, браћо моја драга!
„Већ у јутру кад данак осване,
Beh
„Ви дозов'те агу Бећир-агу,
Па му кажите, да ј' умро Раде,
"Не би ли ме ага закопао."
Кад свануло и сунце грануло,
А повика двадесет сужања:
„Бог. т убио, ага Бећир-ага!
„Што доведе к нама Радоицу?
„Јер га синоћ објесно ниси,
Већ се код нас ноћас преставио,
"Хоће ли нас поморити смрадом ?”
Отворише на тавници врата,
Изнесоше пред тавницу Рада,
Онда вели ага Бећир-ага:
„Носʼте, сужњи, те га закопајте.”
Ал' говори Бећир-агиница :
„Евʼ Бога ми! ниј' умръо Раде,
„Ниј умръо, већ се ућутио;
„Наложʼте му ватру на прсима,
"Хоће ли се помакнути, курва.
Ложе њему ватру на прсима,
Ал' је Раде срца јуначкога,
Ни се миче, ни помиче Раде.
Опет вели Бећирагиница :
„А Бога ми! ниј" умръо Раде,
„Ниј умръо, већ се ућутио,
„Већ уват'те змију присојкињу,
„Те турајте Раду у њедарца,
„Хоће ли се од ње уплашити,
„Не ће ли се, курва, помакнути!"
Уватише змију присојкињу,
Па турају Раду у њедарца,
Ал' је Раде срца јуначкога,
Ни се миче, ни се од ње плаши.
„А Бога ми! нијʼ умръо Раде,
„Ниј умрьо, већ се ућутио,
„Већ узмите двадесет клинаца,
„Удрите их под ноктове 50) Раду,
50) У говору би се казало под нокше.
„Хоће ли се помакнути, курва.
И узеше двадесет клинаца,
Ударају под ноктове Раду,
И ту Раде тврда срца био,
Ни се миче, ни душицом дише.
Опет вели Бећирагиница:
„А Бога ми! ниј умръо Раде,
„Ниј” умрљо, већ се ућутио,
„Сакупите коло ђевојака
„И пред њима лијепу Хајкуну,
„Хоће ли се насмијати на њу."
Сакупише коло ђевојака
И пред њима лијепу Хајкуну,
На Рада је коло наводила,
Преко Рада ногама играла,
А каква је, да је Бог убије!
Од свију је и већа и љепша,
Љепотом је коло зачинила,
А висином коло надвисила,
Стоји звека на врату ђердана,
Стоји шкрипа гаћа од сандала;
Кад је згледа Мали Радоица,
Лијевијем оком прогледује,
Деснијем се брком насмијава;
А кад видла Хајкуна ђевојка,
Она сними свилена јаглука,
Њиме покри Рада по очима,
А да друге не виде ђевојке;
Па је своме баби говорила:
„Јадан бабо, не гријеши душе,
„Већ носите сужња закопајте.”
|