Page images
PDF
EPUB

45

50

[ocr errors]

55

„А носити и сребро и злато,
и бити ћеш кадунцика млада,
И често ћеш на теферич иһи
С кадунама од петка до петка."
Два Турчина коње одседоше
Трећи Турчин поче беседити:
„Нете, Турци, жалостна вам мајка!
Ви Груице ни видели нисте ,
„Камо ли му на бој изодили;
„А ја знадем Новаковић-Грују:
„Кад је био од петнаест лета,
„Па ја туда кроз планину прођо,
„Он сеђаше , те благо бројаше,
Ја повика туда кроз планину,
„Не би ли се дете уплашило,
„И не би ли у гору забегло,
„Не би а' мене остануло благо,
„Ал' је дете срца јуначкога,
„Јуначкога срца слободнога,
„Скупи благо, спусти у цепове,
Па потера мене кроз планину,
„Ја на коњу, Груица пешице,
„Да не беше гране вите јеле,

му калпак са главе скинула,
„Доиста ме уватити hаіше,
„Већ док узе калпак те устанче,
„Ја забего у гору зелену;
„Потеже се Грујо буздованом,
„Пустимице добро нештедице,
„Да удари менека на коњу;
Не погоди мeнeка на коњу,

60

[ocr errors]

65

Te

.

99

70 75

80

85

„Већ удари у ту виту јелу,
„Колико је лако ударио,
„Виту јелу из корена крену,

,
„И гране јој на земљу падоше."
Не смеш? Турци под шатор да иду,
Док не оде Максимија млада,
Те је Груји савезала руке,
и замаче синџир око врата,
Триест алки четрдесет ока,
Онда њега притискоше Турци.
А кад скочи Новаковић Груја,
Три Турчина на себе понесе,
И четврту Максимију љубу,
и hаше се отет” од Турака,
Ал' се сети нејака Стевана:
„Тешко мене до Бога вишњега!
„Турци ће ми дете заробити,
„Турци hе ми дете потурчити,
„Па куда ће моја грешна душа?”
Кроз дете се предаје Турцима.
Кад Груицу савладаше Турци,
«Буби даше кићена зеленка,
Па и воде месту Дренопољу,
А када су на по пута били,
Ал' запишта нејаки Стеване:
„Красни бабо, Новаковић-Грујо!
„Нејаке су ноге у Стевана,
„Већне могу с коњма путовати.
„Турц у гори остати не даду,
„Камџијама бију по очију.”
Просу сузе Новаковић Груја:

90

95

100

[ocr errors]

105

110

115

120

„0 Стеване, моје чедо драго!
„А шта ће ти баба учинити ?
„Кад су баби савезане руке;
„Иди моли Максимију мајку,
„Еда би те приватила мајка,
„На бабина кићена зеленка."
Моли дете Максимију мајку:
Максимија, моја мила мајко!
„Привати ме на коња витеза
„Нејаке су ноге у Стевана,
„Те не могу с коњма да путују."
Ал' opјатка орјатско колено
Са коња га удара камцијом:
„Ид” од мене, opjатско колено!
„Да сам тела на коња примати,
„Те вас не би предала у Турке."
Кад дођоше месту Дренопољу,
Турци пењу два свил'на шатора,
Један шатор Груји и Стевану,
Други шатор Максимији младој.
Два Турчина очли Дренопољу,
Трећи оста чувајући стражу.
Кад су дошли паши Дренопољском,
Они кажу паши Дренопољцу:
„Господине, пашо Дренопољски!
Лепога смо роба задобили,
„Лепа роба Новаковић-Грују,
„И Грујина нејака Стевана,
„И његову Максимију љубу;
„Каква ј' красна госпођа невеста,
„Лепоте јој на крајини нема,

125

130

135 140

145

150

„Лице јој је вредно Цариграда."
А паша се маши у цепове,
Те им даде стотину дуката;
„Ево, Турци, стотина дуката,
„Јед'те, пијте, до ујутру, Турци!
„Кад ујутру робље доведете,
„Башка ћу вам бакшиш поклонити,
„Ком” агалук, коме ли спаилук."
Узеш? Турци стотину дуката,
Па пођоше по свем? Дренопољу,
Они траже слатке медовине,
Ал' не могу медовине наћи,
До у неке крчмарице Маре,
У Грујине Богом посестриме:
„Снашо Маро! дај нам медовине,
Лепога смо роба задобили,
Лепа роба Новаковић-Грују,
и Грујина нејака Стевана,
„ИГрујину Максимију љубу,
„Каква јї красна госпођа невеста !
„Што је лепа, то је одевена.
Кад је чула крчмарица Мара,
Она стаде сузе просипати,
Од Турака заклања рукавом :
„Јао Грујо, Богом побратиме!
„Трипут си ми био на невољи,
„Трипут си ме ропства опростио,
А јако си у ропство запао!”
Она Турком медовину даје,
А баш полак насу бенђелука ,
А на тврди санак намењује,

155

160

165 170

175

180

Нек спавају три Турчина млада Док се Груји не опросте руке. Пак одоше два Турчина млада, И однеше слатку медовину. А кад Турци под шатор дођоше, Ев' седоше пити медовину, Максимија медовину служи , Како коме чашу додаваше, Онако је сваки и пољуби, Сваки јој се под гръоце маша. Опише се три Турчина млада, Опише се, како земља црна, Па поспаше, како да помреше. А стала је Максимија млада, Она стала, пак мисли размишља : „Та ако ћу код двојице лећи, „Трећему ћу жао учинити." Све је мисли на једно смислила, Сави скуте и бијеле руке, Свој тројици леже чело главе. А када је у по ноћи било, Заплака се нејаки Стеване: „Јао бабо, тешко ти сам гладан!” А беседи Новаковић Груја: „0 Стеване, моје чедо драго ! „А шта ће ти учинити бабо ? „Кад су баби савезане руке; „Иди, сине, под шатора мајци, „Те укради ноже од матере, „Те пресеци на руку конопце, „Онда ће те наранити бабо."

185

190

195

« PreviousContinue »