Онда вели Бећирагиница:
„Бре немојте закопати курве,
„Већ га бацʼте у дебело море,
„Те наран’те рибе приморкиње
„Лијепијем хајдучкијем месом.
Узе њега ага Беһир-ага,
Па га баци у дебело море.
Ал' је Раде чудан пливач био,
Далеко је Раде отпливао,
Пак изиђе на бријегу мора,
Па повика из грла бијела:
„Јао моји б'јели ситни зуби!
„Повад’те ми клинце из ноката." И он сједе и ноге прекрсти,
повади двадесет клинаца, Па их метну себи у њедарца. Опет не ће да мирује Раде: Кад је тавна ноћца настанула, Иде двору аге Беһир-аге, Па постаја мало код пенџера, Истом ага за вечеру сијо, Па с кадуном својом бесједио: „Моја кадо, моја вјерна љубо! Ево има девет годин' дана, „Каʼ ј' отиш’о Раде у хајдуке, „Да не могох сербес вечерати „Све од страха Малог Радоице;
„Богу вала, кад га данас нема,
„И кад њему хака главе дођох!
„И оно ћу двадест објесити,
„Док у јутру бијел дан осване."
А то Раде и слуша и гледа,
Па у собу к њему улетио,
За вечером агу уватио,
Увати га за врат до рамена,
Истрже му главу из рамена;
Па увати Бећирагиницу,
Па потеже клинце из њедара,
Удара их под ноктове кади,
Док јој пола клина ударио,
И душу је, кучка, испустила ;
Њој говори Мали Радоица:
„Нека знадеш, Бећирагинице,
„Да каква је мука од клинаца!"
Па увати Хајкуну ђевојку:
„О Хајкуна, срце из њедара!
„Дај ми нађи од тавнице кључе,
„Да испустим двадесет сужања.”
Нађе Хајка од тавнице кључе,
Он испусти двадесет сужања.
Опет јој је Раде говорио:
„О Хајкуна, душо моја драга!
„Дај ми нађи од ризнице кључе,
„Да што мало за ашлука тражим,
"Далеко ми ј дому путовати,
„Треба ми се путем понапити."
Отвори му сандук од тал’јера,
Онда јој је Раде бесједио:
,,О Хајкуна, срце моје драго!
„Што ће мени таке плочетине ?
„Коња немам, да шњима поткивам.”
Отвори му сандук од дуката,
Он на друштво дукате дијели;
Па увати Хајкуну ђевојку,
Одведе је у земљу Србију,
Доведе је у бијелу цркву,
Од Хајкуне гради Анђелију,
Па је узе за вјерну љубовцу.
Раде од Сокола и Ашин-бег.
Вино пију до три побратима
У планини под јелом зеленом:
Једно бјеше од Сокола Раде,
Друго побро Сава од Посавља,
Треће Павле од Сријема равна;
Шњима пије деведесет друга.
Док се рујна напојише вина,
Али вели од Сокола Раде:
„Чујете л’ ме, до два побратима!
„Бето прође, грозна зима дође,
„Лист опаде, а гора остаде,
„По гори се ходити не може;
Бе ће који зимовати зиму ?
„Код кака ли главна пријатеља?"
Ал му вели од Сријема Павле:
„Побратиме, од Сокола Раде!
„Ја ћу, брате, зимовати зиму
„У Иригу граду бијеломе
„Код мог брата Драшка капетана;
„Јер сам седам зимовао зима,
„И ову ћу зиму презимити;
Са мном хоће шесет мојих друга.
Вели Сава од равна Посавља:
„Ев' ћу и ја зимовати зиму
„У Посављу код баба мојега,
„У његову дубоку подруму;
Са мном хоће тридест мојих друга; „Но ти, побро, од Сокола Раде! „Бе ћеш, брате, зимовати зиму? „Имаш кога од рода својега?" Вели Раде од Сокола града:
Чусте ли ме, до два побратима !
Ево немам никога од рода,
„Но једнога Богом побратима,
„У Соколу бега Ашин-бега,
„Код њега сам, браћо, зимовао
"Девет зима у девет година,
„И десету хоћу зимовати;
„Но чујете л', до два побратима!
Каде, браћо, грозна зима прође,
Зима прође, Ђурђев данак дође,
„Те се гора преођене листом,
„А земљица травом и цвијетом,
„И запоје тица шеврљуга
„У питомој покрај Саве драчи,
„А чује се на планини вуче
„Опет, браћо, да се састанемо,
'Бе ћемо се данас растанути:
„Тко не дође, браћо, на рочиште, „Чекајте га за неђељу дана;
„Кога не би за неђељу дана,
Чекајте га за петнаест равно;
„Тко не дође за петнаест дана,
„Тражите га, браћо, на зимовник."
То рекоше, на ноге скочише,
У б'јела се лица изљубише,
Џевердане пушке загрлише,
Оде сваки своме вилајету:
Оде Павле ка Иригу граду,
Шњиме оде шездесет хајдука;
Сава оде ка равну Посављу,
Шњиме оде тридесет хајдука;
Раде оде ка Соколу граду,
По акшаму у Сокола дође
На авлију бега Ашин-бега;
Куцну Раде халком на вратима,
Бего бјеше на бијелој кули
Са кадуном лего у душеке,
Но кауна бега пробудила,
„Господару, бего Ашин-бего!
„Неко куца халком на вратима,
„Баш ка” да је рука од хајдука,
„Од хајдука, твога побратима,
„Побратима, од Сокола Рада."
Бего скочи на ноге лагане,
Те на кули отворио врата,
Па се скиде низ бијелу кулу,
Те авлији отворио врата,
Срете Турчин Богом побратима,
У б'јела се изљубише лица,
Па за лако упиташе здравље,
И одоше на бијелу кулу;
|
