Page images
PDF
EPUB

200

Проли Јунак сузе низ образе,
Удари се руком по кољену,
Колико се лако ударио,
На кољену чиста чоха пуче;
Пак тргоше ноже од појаса,
У каблиће бега учинише ;
Бијеле му дворе похараше,
Похараше, ватром попалише;
Пак одоше у гору зелену
Јанка жалеh”, себе сјетујући,
Да с' не држи вјера у Турчину.

205

54.

Вук Јерини f и 3 укан барјак шар.

5

[ocr errors]

Вино пије тридест капетана
У бијелу граду Шибенику,
Међу њима Јеринић у Вуче.
А кад су се напојили вина,
Говорио Јеринићу Вуче:
„Чујете ли, браћо моја драга!
„Браћо моја, тридесет капетана!
„Јесте ли ви добро упамтили,
И

узнали и очим” виђели,
„Каде Турске чете долажаху
„Из Удбиње из Турске крајине,
„Тко највише чете довођаше,
Из приморја робље одвођаше
„И јуначке главе одношаше ?
„Тко и глава беше пред Турцима ?” 15

10

20

25

30

Бесједи му тридест капетана:
„Наш соколе, Јеринићу Вуче !
„Ми знадемо, и јесмо виђели,
„И врло смо млади упамтили,
„Каде Турске чете долажаху,
„Тко највише бјеше пред четама,
Тко највише бјеш” нам досадио :
„Од Удбиње Зукан барјактаре
„Највише нам бјеше досадио,

Он највише робља одвођаше
„И јуначке главе одношаше."
А кад зачу Јеринићу Вуче,
Он узима дивит и хартију,
Те направи једну ситну књигу
у Удбињу у Турску крајину,
По имену Зукан-барјактару:
„0 Зукане, Турска поглавицо!
Ето теби ситну књигу пишем :
„Ласно ти је било четовати
и зло чинит” по нашој крајини,
„Док нијесам био дорастао
„А до коња и до оштре сабље;
„А данас сам јунак дорастао ,
„Ходи мени на мејдан јуначки
„У Грахово у поље широко,
„Или, Зуко, ђе је теби драго;
„Немој никог” водит” од крајине,
„До Хајкуну своју вјерну љубу,
„Које данас у Турчина нема ;
А ја не һу никога водити,
„Her” Анђушу моју сеју милу,

35

[ocr errors]
[ocr errors]

40

45

25

[ocr errors]

„Које данас у приморју нема : „Тко добије сјутра на мејдану, „Нека обје, води у крајину.” А кад Зуку ситна књига дође, 50 Те видио, што му књига каже, На књигу се гротом насмијао; Гледала га вијерница љуба, Па му љуба била бесједила: „0 Зукане, драги господару!

55 „Откле књига, од кога ли града? „Од кака ли главна господара ? „Што л' се тако смијешљиво пише?” Беседи јој Зукан барјактаре : „о Хајкуна, моја вјерна љубо!

60 „Ова књига отуд из каура, Из бијела града Шибеника, Од једнога млада капетана, „Капетана, Јеринића Вука; „Јер ме Вуче скоро побратио, „И дарове мени припремио , „Мене Вуче зове на дарове, „На дарове и на миловање, Да с' видимо и да с' дарујемо, „Потврдимо Богом побратимство;

70 „И овако побро овће пише, „Да поведем тебе, моја љубо.” Па дозива своје вјерне слуге : „Чујете ли, моје вјерне слуге! „Опремајте два коња витеза,

75 „Хоћу данас иһи у приморје „А једноме Богом побратиму

65 80

85

[ocr errors]

90

„У бијела града Шибеника."
Њему слуге коње опремише.
Посједоше коње витезове,
Отидоше у приморје равно.
Кад су били у Грахово равно,
Бијели се чадор у Грахову,
Пред чадором два коњица врана;
Кад то виђе љуба Зуканова ,
Бесједила Зукан-барјактару:
„ „Господару, Зукан-барјактаре!
„Откуд они чадор у Грахову ?"
Бесједи јој Зукан-барјактаре:
„0 Хајкуна, моја вјерна љубо!
„Оно побро посл’о сретаоце ,
„Да сусрету мене и тебека."
Они мало иду унапредак
Низ Грахово низ поље широко
Док дођоше бијелу чадору,
А то Вуче сједи под чадором,
Те он пије црвенику вино,
Служи му га сеја Анђелија.
Одја Турчин коња пред чадором,
Он од Вука вјере не искаше,
Behе право под чадор отиде,
А за њиме вијерница љуба;
А кад Турчин под чадора уђе,
Ондај Вуче на ноге устаде,
Руке шире, улице се љубе,
Питају се за јуначко здравље,
Па сједоше ладно пити вино;
А кад су се вина напојили,

95

100

105 110

115

120

Бесједио Јеринићу Вуче:
„0 Турчине, Зукан-барјактаре!
„Деде реци својој вјерној љуби,
Нека скине пече и вереще ,
„Да јој виђу пребијело лице,
„Би ли лице за влашића било.”
Рече Зуко својој вјерној љуби,
Она скиде пече и вереще,
Показала своје б'јело лице,
Сину лице ка” и жарко сунце;
А кад виђе Јеринићу Вуче,
Да кака је лијепа Туркиња,
У њему је срце заиграло,
Стаде звека тока на прсима
и на глави од злата челенке.
Ондај рече Зукан барјактаре:
„0 ђидијо, Јеринићу Вуче!
„Деде реци твојој милој сеји,
„Нека скине злаћену мараму,
„Да јој виђу пребијело лице,
„Би л влахиња за Турчина била.”
Ондај рече Јеринићу Вуче,
Скиде Анђа злаћену мараму;
Кад је Туре Анђу сагледало,
Од радости на ноге скочило,
Па говори Јеринићу Вуку:
„Устај, Вуче, већ се прођи вина!
„Доста смо се вина напојили;
„Устај, Вуче , те опремај вранца!”
Уста Вуче на ноге лагуне,
У лице се с Турком пољубио ,

125

130

135

« PreviousContinue »