Проли Јунак сузе низ образе,
Удари се руком по кољену,
Колико се лако ударио,
На кољену чиста чоха пуче;
Пак тргоше ноже од појаса,
У каблиће бега
учинише;
Бијеле му дворе похараше,
Похараше, ватром попалише;
Пак одоше у гору зелену
Јанка жалећ, себе сјетујући,
Да с' не држи вјера у Турчину.
Вук Јеринић и Зукан барјакшар.
Вино пије тридест капетана
У бијелу граду Шибенику,
Међу њима Јеринићу Вуче.
А кад су се напојили вина,
Говорио Јеринићу Вуче:
„Чујете ли, браћо моја драга!
„Браћо моја, тридест капетана!
„Јесте ли ви добро упамтили,
„И узнали и очим виђели,
„Каде Турске чете долажаху
„Из Удбиње из Турске крајине,
„Тко највише чете довођаше,
Из приморја робље одвођаше
„И јуначке главе одношаше?
Тко ли глава бјеше пред Турцима ?" 15
Бесједи му тридест капетана:
„Наш соколе, Јеринићу Вуче!
„Ми знадемо, и јесмо виђели,
„И врло смо млади упамтили, „Каде Турске чете долажаху, „Тко највише бјеше пред четама, „Тко највише бјеш' нам досадио: „Од Удбиње Зукан барјактаре „Највише нам бјеше досадио, „Он највише робља одвођаше „И јуначке главе одношаше." А кад зачу Јеринићу Вуче, Он узима дивит и хартију, Те направи једну ситну књигу У Удбињу у Турску крајину, По имену Зукан-барјактару: „О Зукане, Турска поглавицо! Ето теби ситну књигу пишем: „Ласно ти је било четовати
„И зло чинит' по нашој крајини,
„Док нијесам био дорастао
„А до коња и до оштре сабље;
„А данас сам јунак дорастао,
„Ходи мени на мејдан јуначки
„У Грахово у поље широко,
„Или, Зуко, ђе је теби драго ;
„Немој никог” водит’од крајине,
„До Хајкуну своју вјерну љубу,
„Које данас у Турчина нема;
„А ја не ћу никога водити,
"Нег Анђушу моју сеју милу,
„Које данас у приморју нема:
„Тко добије сјутра на мејдану,
„Нека обје води у крајину."
А кад Зуку ситна књига дође,
Те видио, што му књига каже,
На књигу се гротом насмијао;
Гледала га вијерница љуба,
Па му љуба била бесједила:
,0 Зукане, драги господару!
Откле књига, од кога ли града?
„Од кака ли главна господара ?
„Што л' се тако смијешљиво пише?" Бесједи јој Зукан барјактаре: „О Хајкуна, моја вјерна љубо! Ова књига отуд из каура, Из бијела града Шибеника, „Од једнога млада капетана, „Капетана, Јеринића Вука; „Јер ме Вуче скоро побратио, „И дарове мени припремио „Мене Вуче зове на дарове, „На дарове и на миловање, „Да с видимо и да с' дарујемо, „Потврдимо Богом побратимство; „И овако побро овђе пише, „Да поведем тебе, моја љубо." Па дозива своје вјерне слуге: „Чујете ли, моје вјерне слуге! „Опремајте два коња витеза, „Хоћу данас ићи у приморје „А једноме Богом побратиму
„У бијела града Шибеника.”
Њему слуге коње опремише.
Посједоше коње витезове,
Отидоше у приморје равно.
Кад су били у Грахово равно,
Бијели се чадор у Грахову,
Пред чадором два коњица врана;
Кад то виђе љуба Зуканова,
Бесједила Зукан-барјактару:
„Господару, Зукан-барјактаре !
„Откуд они чадор у Грахову ?"
Бесједи јој Зукан-барјактаре:
„О Хајкуна, моја вјерна љубо!
„Оно побро посл’о сретаоце,
„Да сусрету мене и тебека."
Они мало иду у напредак
Низ Грахово низ поље широко
Док дођоше бијелу чадору,
А то Вуче сједи под чадором,
Те он пије црвенику вино,
Служи му га сеја Анђелија.
Одја Турчин коња пред чадором,
Он од Вука вјере не искаше,
Behe
Веће право под чадор отиде,
А за њиме вијерница љуба;
А кад Турчин под чадора уђе,
Ондај Вуче на ноге устаде,
Руке шире, у лице се љубе,
Питају се за јуначко здравље,
Па сједоше ладно пити вино;
А кад су се вина напојили,
Бесједио Јеринићу Вуче:
„О Турчине, Зукан-барјактаре!
„Деде реци својој вјерној љуби,
„Нека скине пече и вереџе,
„Да јој виђу пребијело лице,
"Би ли лице за влашића било."
Рече Зуко својој вјерној љуби,
Она скиде пече и вереџе,
Показала своје б'јело лице,
Сину лице ка' и жарко сунце;
А кад виђе Јеринићу Вуче,
Да кака је лијепа Туркиња,
У њему је срце заиграло,
Стаде звека тока на прсима
И на глави од злата челенке.
Ондај рече Зукан барјактаре:
„О ђидијо, Јеринићу Вуче!
„Деде реци твојој милој сеји,
„Нека скине злаћену мараму,
„Да јој виђу пребијело лице,
„Бил влахиња за Турчина била.”
Ондај рече Јеринићу Вуче,
Скиде Анђа злаћену мараму;
Кад је Туре Анђу сагледало,
Од радости на ноге скочило,
Па говори Јеринићу Вуку:
„Устај, Вуче, већ се прођи вина!
„Доста смо се вина напојили ;
„Устај, Вуче, те опремај вранца !"
Уста Вуче на ноге лагуне,
У лице се с Турком пољубио,
|
