Page images
PDF
EPUB

140

145

150

Један другом крвцу халалише,
ІІа опрема сваки коња свога.
Добријех се коња довaтише,
и убојна копља узимаше.
Обзире се Турчин на Анђушу,
Па Анђуши с коња бесјеђаше:
„0 Анѓуша, Јеринића секо!
„Ако мени буде до невоље,
„Буди мени данас у невољу;
„Ако Бог да и срећа од Бога,
„Те погубим твога брата мила,
„Узећу те себи за љубљење,
„Моја љуба теби робињица.”
Ал' бесједи Јеринићу Вуче :
„0 Хајкуна, Зуканова љубо!
„Још се јунак нисам оженио,
„Ако мени буде до невоље,
„Буди мени данас у невољу;
„Ако Бог да и срећа од Бога,
„Те погубим твога господара,
„Узећу те себи за љубовцу,
„Купићу ти четири робиње,
„А четири код двора имадем,
„Што сам јунак собом заробио
„Све из ваше бијеле крајине.”
Кад то зачу кићена Хајкуна,
У млоге се мисли замислила,
Све мислила, на једно смислила :
„Кад ћу бити Анђи робињица,
„Волим бити Вуку госпођица.”
Отидоше у поље јунаци.

155

160

165

170 175

180

185

Оде Турчин у поље широко,
Оста Вуче чекат” на мејдану;
На њега се Турчин наһерао,
и њега је Вуче дочекао,
Те му бојно копље саломно;
Оста Турчин чекат' на мејдану,
На њега се Вуче догонио,
њега Турчин јесте дочекао,
Те је Вуку копље саломио;
А кад они копља изломише,
Онда оштре сабље повадише,
Па удари јунак на јунака.
Они оштре сабље изломише,
Врло Турчин обранио Вука.
Кад се Вуче виђе на невољи,
Он наһера вранца на ђогата,
Док Турчина за грло докучи,
Они оба у траву падоше,
Па се носе по пољу широку;
Турчина су пјене попаднуле,
Јесу Вука мутне и крваве ,
Јер је Вука рана освојила;
А кад виђе кићена Хајкуна,
Она трчи низ поље широко,
Те од сабље находи Комаде,
Па полеће на оба јунака,
За њом трчи дилбер Анђелија,
Па бесједи Анђуша ћевојка:
„Немој, була, ти на брата мога,
„Јер тако ми Бога истинога!
„Ако згодиш мога брата мила,

190

195

200 205

210

215

„Живој ћу ти очи извадити." Ал бесједи љуба Зуканова : „Стани, Анђо, ти не иди за мном, „Ја не хоћу твога брата мила, „Веће хоћу душманина мога, „Који мене хоће да зароби „И у службу другом да ме даде. Па долеће Хајка до јунака, Те удари Зукан-барјактара, Удари га по свилену пасу, Грдну му је рану задавала, Виде му се б'jеле цигерице; Онда Вуче освоји Зукана, и обали у зелену траву, Хајкуна му сабљу додавала, Закла Вуче Зукан-барјактара, А кад закла Зукан-барјактара, Онда сједе у зелену траву, к њему дође Хајка и Анђуша, Завише му оне ране грдне, Па се напи црвенога вина; Па савише бијела чадора, Добријех се коња довaтише, Отидоше право Шибенику, Те је Вуче ране извидао; Води Хајку у бијелу цркву, Те ј' у цркви био покрстио, и за се је Вуче привјенчао. Лијеп пород изродио шњоме : Двије шћери и четири сина.

220

225

230 55.

Куна Хас ан - ага и Драги в

војвода.

5

10

Књигу пише Куна Хасан-ага
У Удбињи граду бијеломе,
Те је шиље у приморје равно
А на руке Драгић-војеводи:
„Здраво да си, Драгић-војевода!
„Тебе Фали сва твоја крајина,
„Да си добар јунак на мејдану,
„А менека не куди дружина;
„Веће доћи, да се огледамо
„Под Удбињом у пољу широку,
„И доведи heрцу Анђелију,
„Ја ћу моју секу Јесмиjану:
„Ко погине, нек се не спомиње,
„Ко л' остане, нека обје води.”
Књига дође Драгић-војеводи,
Књигу учи Драгић војевода ,
Књигу учи, грозне сузе рони :
„А вај мене и до Бога мога!
„Ја сам јунак веће остарио,
и јуначки мејдан оставио,
„Ја не могу мејдан дијелити.”
Гледао га нејаки Матија,
Гледао га, па је говорио:
„Ој Бога ти, мој рођени бабо !
„Откуд књига, од кога ли града ?
и до сад су књиге долазиле,

15

20

25

99

99

[ocr errors]

„Ал' их ниси са сузам” учио.
Вели њему Драгић војевода:
„Профи ме се, мој нејаки сине!
„Ова књига од Удбиње града,

30 „Од проклетог Куне Хасан-аге, Зове мене Куна на мејдана „Под Удбињу у поље широко , „Да поведем ћерцу Анђелију, „Он ће повест” секу Јесмиjану,

35 „Ко погине, нек се не спомиње, „Ко л остане, нека обје води; „Ја сам јунак веће остарно „И јуначки мејдан оставио, „Ја не видим мејдан дијелити,

40 „А срамота не изиһ” Турчину." Кад то чуо нејаки Матија, Он је своме бабу бесједио: „Не брини се, мој рођени бабо! „Ја ћу за те на мејдан нзиһи." 45 Говори му Драгић војевода: Ид” одатле, мој нејаки сине ! „Још ти ниси боја ни видио, А камо ли да на мејдан идеш." „Ој чујеш ме, мој рођени бабо! 50 „Ја ћу иһи, макар һу не доћи, Под срамотом теб” оставит” не ћу.” Кад то виђе Драгић војевода, Да се Мато оканити не ће, Он му даје кључе од ризнице :

55 „Иди, Мато, на Кемерли кулу, „Оправи се, штогод љепше можеш,

[ocr errors]
« PreviousContinue »