„И обуци секу Анђелију,
„Обуци јој ђузел одијело;
„Па ти узми оно копље бојно,
И припаши сабљу Аламанку,
„Коју ти је и бабо носио,
„ Свагда Турске главе доносио; И ти узми челикли наџака,
„И
узми ми штуца зеленога!"
Док је Мато себе опремио,
Опремио себе и сестрицу,
Дотле бабо коња опремио,
Добра коња ђога од мејдана,
Покрио га суром међедином,
Колико је на њојзи ноката,
О свакоме виси литра злата;
Па је бабо Мату сјетовао:
„Ој чујеш ли, мој нејаки сине!
„Иди мудро, не погини лудо:
„Кад ми дођеш под Удбињу града,
„Под Удбињом шатор је разапет,
„Под њиме је Куна Хасан-ага,
„Он ми пије оно рујно вино,
„Вино служи сеја Јесмијана;
„Тебе Куна мамиће на земљу,
„Ти се не дај, сине, преварити,
„Не одјахуј ђога од мејдана.
"Ако теби Куна узговори,
„Да ти најпре заходиш ђогата,
„Ни у том се не дај преварити :
„Чиј је мејдан, оног и заходба;
„Па ако ти Бог и срећа даде,
„Те останеш здраво на биљегу,
„Добро гледај Куну Хасан-агу;
„Ако ли га копљем не погодиш,
„Удри њега сабљом Аламанком ;
„Ако ли га сабља не сијече,
На њему су шипке од челика,
„Удри њега челикли наџаком;
„Ако ли га наџак не завати,
„На њему је панцијер-кошуља,
„Удри њега штуцем зеленијем,
„Удри њега под пазухо л'јево."
Попе ми се Мато на ђогата,
Баци за се сеју Анђелију,
Три пута је припасао пасом,
И четвртом од сабље кајасом,
Па ми оде преко поља равна,
Кано зв'језда преко неба сјајна.
Кад је био под Удбињу града,
Али Куна шатор разапео,
Под њим сједи, пије рујно вино,
Служи му га сеја Јесмијана;
Вино пије, низ поље погледа
Кад ће рупит Драгић војевода.
Мато њему Божју помоћ назва:
„Божја помоћ, Куно Хасан-аго !"
Обазре се Куна Хасан-ага,
Кад сагледа нејаког Матију:
Бог помог’о, курвино копиле!” Говори му нејаки Матија:
„Бе чујеш ли, Куно Хасан-аго! „Ја нијесам курвино копиле,
„Мени се зна и отац и мајка."
Вели њему Куна Хасан-ага:
„Сјаши, море, да пијемо вино!"
Ал' говори нејаки Матија:
„Ја нијесам дош’о вино пити,
„Већ јуначки мејдан дијелити.”
Препаде се Куна Хасан-ага,
Па извади два мача зелена,
Бацио их пред Мата у траву:
„Узми, Мато, кога теби драго,
„Да не речеш, да је пријевара."
Говори му нејаки Матија:
„Не будали, Куно Хасан-аго!
„Ја не требам мача ни једнога,
„У мене је сабља Аламанка,
„Коју ми је и бабо носио,
„Турске главе свагда доносио.
Кад то виђе Куна Хасан-ага,
Да га дјете не ће да послуша,
Он говори нејаку Матији :
"Заход коња, нејаки Матија,
„Да ја теби стојим на биљегу."
„Није тако, Куно Хасан-аго!
„Твој је мејдан, твоја и заходба."
Кад то зачу Куна Хасан-ага,
На ино се њему не могаше,
Већ он скочи на свога дорина;
Спушћа Мато секу Анђелију,
Он је спушћа у зелену траву,
Па је сеји тихо говорио:
„Не бој ми се, сејо Анђелија!"
Па он стаде Куни на биљегу;
Стаде Куна коња заходити
И бојнијем копљем обходити;
Добро га је био загледао
Баш у чело међу оба ока;
Али ђогат вичан је мејдану,
Клече ђого на прва кољена,
Преко Мата копље прелећело,
У бијелу ст'јену ударило,
Преби му се на двоје на троје.
Онда стаде Куна на биљегу,
Узе Мато коња заходити ;
Кад то виђе Куна Хасан-ага,
Како дјете вјешто коња игра,
Још вјештије бојно копље држи,
Он побјеже с јуначког биљега;
За њим трчи нејаки Матија :
"Стан, Турчине, ниси утекао !
„Јоште јуче да си потекао,
"Данас бих те јунак уфатио,
Па потеже челикли наџака,
Те удара Куну Хасан-агу;
Али њега наџак сјећ’ не море,
На њему је панцијер-кошуља;
Он потеже сабљу Аламанку,
Удара га по свилену пасу,
Али њега сабља сјећ' не море,
На њему су шипке од челика,
Бритка му се сабља саломила;
Он ми шчепа штуца зеленога,
Удара га под пазухо лјево,
Посади га у траву на главу,
Турчин паде, а Мато допаде,
Те му русу одсијече главу,
Па је метну ђогу у зобницу,
И он води Куниног дорина,
Па га даје секи Анђелији:
„Јаши коња, сејо Анђелија;"
А узима сеју Куничину,
Па је баци за се на ђогата,
Однесе је двору бијеломе,
Одведе је у бијелу цркву,
Покрсти је и вјенча је за се.
Лијеп пород они породише:
Двије ћери и четири сина.
Иво Сенковић и ага од Рибника.
Књигу пише ага од Рибника,
Па је шаље Сенковићу Ђурђу:
„О јуначе, Сенковићу Ђурђу!
„Ја сам чуо и људи ми кажу,
„Да си добар јунак од мејдана;
"А и мене не куди дружина:
„Ако с', 'Ђурђу, јунак од мејдана,
„Од мејдана и од сабље бритке,
„Оди к мени под бела Рибника,
"Од на мејдан, да се огледамо;
„Ако л', 'Ђурђу на мејдана не ћеш,
„Преди мени гаће и кошуљу,
|